ТЕТКА МИЛЕНИЈА
Драга
тетка Миленија, из Мичиген у Америку,
ево
да ти се јавим после дужег времена, тојес, двајс' година и одмах кажем да је
овамо, код нас, у Србији, брале и селе, све у реду и добро, да боље не може да
буде.
Деда
и баба су одавно помрли, али, добро, имали су године за то, мислим, за умирање;
па не може се живети довека, је л' тако!
Отац
и мати, твоја сестра Јованка, су за сада добро, још по мало мрдају... Е, кад су
требали да иду у те стране земље, а они- јок! Неће да остављају вековно огњиште
и кућни праг. Ето им сад! Огњиште се гаси, а праг се оронуо. Сад виде да су
погрешили, али касно. Виде како живе ови што су радили по Немачкој, Италији,
Аустрији... дабоме, и Аустралији, чак и тамо! Па као ви, у Америку... ништа
данас није далеко, само што ми не можемо ни до ове наше вароши.
Од
пољопривреде се код нас, тетка Миленија, не може живети, па то ти је! Поготово ко има мало земље; друго су тамо они ваши
фармери. Носе и наши сељаци фармерке, али слаба вајда од тога. „Дан комат!“
како је говорио мој деда Милорад, а мајчин и твој отац.
Ја
сам био мало у Бечу, па у Минхену, али не могу, бре, да служим Немца и квит!
Вратио сам се у наше село лепше од Париза, како пева један овдашњи певач.
Хвала
богу што си ти отишла на време у ту пусту Америку и да ти је тамо добро, што и
нама желиш, како си написала у последњем писму. Добар ти је, кажеш, и муж, а
мој теча, Роналд. Најгоре је што сте сами и немате децу, али, шта да се ради,
добри бог вам је дао све остало.
Зато
нешто контам, док на тавану месо сушим: ако не бисте мене примили на привремени
рад, да узмете мог старијег сина, Милорада, што по деди доби име. Овде он нема
неку преспективу, како кажу ови наши политичари који су и довели до тога да је
немамо. Ако треба, а и ви тако пожелите, можете и име да му промените у,
рецимо, Мајкл или Доналд. Шта има везе како се зове, важно је како живи. Он је
паметан и вредан, и јес' да спава до подне, али шта овде да ради? А тамо, код
вас, кад види оне ваше паре, има да иде на пос'о к'о бела лала и да ради к'о
црнац.
Овај
млађи, што би остао на имању, много добро учи и 'оће да иде за касапина, а то
ти је, ако си случајно заборавила ту реч, месар. То се сад много тражи, јер је
у наше село последњег касапина, тојес' месара, поцепао вепар кад га штројио.
Е,
па, 'ајде сад, моја драга тетка Миленија, збогом! Поздрави много и обавезно
течу и пошаљи доларе за карту, макар у једном правцу...
Твој сестрић, Србољуб!
Миодраг Лазаревић
0 коментара:
Постави коментар