humor

САТИРА ЈЕ КАО ПИТА, АКО НЕМА ЈАЈА НИЈЕ ПРАВА – ИНТЕРВЈУ СА ВЕЛИЗАРОМ РАДОЊИЋЕМ



САТИРА ЈЕ КАО ПИТА, АКО НЕМА ЈАЈА НИЈЕ ПРАВА – ИНТЕРВЈУ СА ВЕЛИЗАРОМ РАДОЊИЋЕМ


Кад пишем причу као да градим кућу: морам имати неки план, направити темеље, потом зидове и кров. Прича мора имати врата да би читалац могао да уђе у њу, прозоре кроз које ће да посматра вани. Фасада мора биити лијепа да би привукла читаоце.

 

ШИПАК: Господине Радоњићу, недавно сте добили награду за најбољу причу на фестивалу у Пљевљима. Честитамо! Када и због чега сте почели да се бавите хумором и сатиром?

РАДОЊИЋ: Хвала на честиткама. Комплименти пријају и у мојим годинама. У свима нама и даље живи неки дјечак који, да парафразирам легендарног црногорског пјесника Вита Николића, жели да му опет кажу како је добар.
С обзиром на то да сам у круговима сатиричара још увијек непознат, ред је да се на неки начин представим. Скоро пола вијека сам провео у грађевинарству: почев од физичког радника у трећој смјени на изградњи пруге Београд – Бар, па редом на разним пословима. Почео сам да пишем прије 40 година, у почетку као новинар, а нешто касније и уредник новина у великим грађевинским компанијама. Писао сам коментаре, чланке... Сматрао сам да новинар није новинар ако није ангажован.
Тада сам, на сопственом искуству, односно сопственој кожи,  научио да се од писања нико није хљеба најео уколико није писао реферате. У грађевинарству је хљеб увијек имао седам кора, па сам био принуђен да се бавим неким другим пословима – ко хоће да преживи ради све, ко хоће да се обогати чини свашта. Срећом па нијесам имао амбиције да се обогатим и чиним свашта. Због тога, и ако сам скоро пола вијека градио и дан-данас морам да радим јер се нијесам уградио.
Кад сам се након више од двије деценије вратио писању почео сам са колумнама и блоговима. Поред тога у часопису Поглед који издаје Инжењерска комора Црне Горе имам своју рубрику Архив у којој обрађујем теме из историје градитељства у Црној Гори. Писање је и дио свеукупне терапије коју, са мање или више успјеха,  користим у борби против Паркинсонове болести.
Пишући колумне и блогове почео сам да трагам и за другачијим изразом и начином  на који ћу артикулисати своје ставове и свој ангажман. Тако сам, мало по мало, закорачио на терен сатире. Била је то, прије свега, нека врста отпора свему што се дешава око мене, моје немирење са свакодневницом, али за разлику од блогова и колумни исказани на један љепши, разумљивији, питкији, луциднији и убојитији начин. Тако сам, прије пар година, почео да пишем сатиру. Постепено сам, на сопстевним грешкама, учио како се прави сатира па сам након неког времена почео и да стварам.
Почео сам да објављујем афоризме, хумореске, сатиричне приче. У почетку на друштвеним мрежама, а касније на порталима, блоговима... Мислим да сам, изузимајући друштвене мреже, прву причу и прве афоризме објавио баш код Вас у Шипку. Зато са великом захвалношћу, могу да кажем да за мој успјех на пољу сатире, заслуга у великој мјери припада и Вама и Вашој подршци.


ШИПАК: Кажете да је писање дио Ваше терапије против Паркинсонове болести. Колико је, заправо, Паркинсонова болест утицала на то?

РАДОЊИЋ: Мислим да је то био окидач, кључни мотив да се бавим писањем, односно исконска борба за опстанак и потреба да се одупрем господини Џејмсу Паркинсону, који све више пријети да ме претвори у фикус. Колико год та борба била неравноправна још увијек нећу да је предам.  Кад год ме дотични господин ошамари, а све чешће и баци на под, ја скупим снагу, устанем и, ако ништа друго, узвратим новом колумном, сатиричном причом, афоризмом... У најгорем случају узвратим на знаковном језику – дотичном господину покажем средњи прст.

Као што сам раније рекао за мене је писање једна врста отпора – непристајање на пристајање.  Потребу за отпором имам и због тога што ми се чини како и моја Домовина има симптоме сличне Паркинсоновој болести. И код ње уочавам неку врсту укочености, повремену парализу, нестабилност и склоност падовима и ломовима. Ход јој је успорен и нестабилан, карактеристичан по отежаном кретању напријед и све чешћем скретању у страну. Примјећујем да Домовина има проблема да артикулише оно што хоће и треба да саопшти, говор јој постаје све тиши, спорији и неразумљив. Очито је да више не контролиоше све своје столице па јој се због тога дешавају све чешћа срања.
Неки сматрају да Паркинсонова болест припада групи такозваних аутоимуних болести. То је оно кад организам, ради одбране од спољњег непријатеља произведе унурашње непријатеље који, умјесто да бране, нападају сопствени организам. Нешто попут Власти.
Због свега овог и осјећам потребу за отпором. Знам да је касно да предуприједим стварање унутрашњих непријатеља који су окупирали и мој и организам моје Домовине. Могу бар да им се наругам, да их ометам и евентуално успорим њихово напредовање и њихову деструкцију. У најгорем случају могу да им покажем средњи прст. И то је нешто.


ШИПАК: У Вашој награђеној причи Писмо главни јунак се обраћа Старом (Титу) пишући му о садашњем стању на простору бивше Југославије. Када бисте дописали подскриптум, шта бисте написали о данашњем стању у хумору и сатири на овим нашим просторима? Како се писало и објављивало некада, а како сада?

РАДОЊИЋ: Објавили сте Писмо тако да га не морам препричавати. Добро сте примијетили да је писмо, и ако писано из Подгорице, заправо нека врста хронике, односно слика стања на простору читаве бивше Југославије. Евентуалне разлике су само у детаљима.  Сви смо сведени на Безметковиће.
Уз сав ризик да будем схваћен као југоносталгичар, а можда и јесам, ако бих био у прилици да посјетим Кућу цвијећа или на крају Писма другу Старом допишем посткриптум, имао бих шта да му испричам, да му се пожалим... али више онако као друг другу, као некадашњи акцијаш бригаде Тито, вишеструки ударник, слободномислећи новинар... друштвено одговоран грађанин... Знам да бих наишао на његово разумијевање, јер смо у Његовом времену имали много више слободе стваралашта, самим тим и слободнију сатиру. Моје памћење сеже више од шест деценија уназад и не сјећам се да су постојале новине, било да су дневне, недјељне, или периодичне, које нијесу имале рубрику резервисану за хумор и сатиру... Да подсјетим на Јеретичку причу Бранка Ћопића из далеке 1958, године, на Владу Булатовића – ВИБ-а, Јеж, Дејана Патаковића, Милоша Крњетина,  награду Пјер, да не набарајам даље јер би ми за то требало много више простора од овог што имам на располагању.
Данас – сви имамо слободу говора али немамо слободу послије говора. Имамо слободу стваралаштва, али не и слободног простора гдје би то стваралаштво могло да угледа свијетло дана... Срећа па још има храбрих који стварају сатиру, одважних који је објављују и непоправљивих који његују дух здраве сатире и организују фестивале и сличне манифестације.
 На крају бих га, да не брине, подсјетио да је људска глупост највећи обновљиви извор инспирације за стварање сатире. Казао бих му да, ако будемо користили обновљиве изворе, сатира у овом вијеку и на овом простору има свијетлу будућност. За све то, наравно, поред луцидности и талента треба имати пуно личне и стваралечке храбрости. Треба имати јаја. Јер, сатира је као пита, ако нема јаја није права.

ШИПАК: Још увек немате објављену књигу. Зашто?

РАДОЊИЋ: Као што сам на почетку казао, сатиром се бавим свега пар година. По природи сам перфекциониста и сам себи највећи критичар, тако да се увијек враћам ономе што сам раније написао, увијек нешто дотјерујем, преправљам, брусим очекујући да из тога можда створим и неки драгуљ.
При крају је „брушење и полирање“ књиге афоризама Снимили су ме – могу да се сликам (радни наслов), преостало је само фино лекторисање и још једно просијавање кроз густо сито.  Наравно и потјера за издавачем, а то није лако јер је данас лакше наћи некога ко ће да изда домовину него књигу. Ипак се надам да ће ова књига доћи до читалаца у првој половини наредне године.

ШИПАК: У својим стручним текстовима, бавите се градњом и изградњом. Има ли сличности у том послу и писању?

РАДОЊИЋ: Као што сам већ поменуо, у часопису ПОГЛЕД имам своју рубрику у којој се бавим темама из историје градитељства. Кажем градитељство јер је то шири и свеобухватнији појам од појма грађевинарство. У својим чланцима покушавам да подсјетим на некадашње норме и правила грађења и да повучем паралелу између њих и норми које сада важе. Почео сам од Римских цеста и Хамурабијевог законика и да будем искрен: кад код направим паралелу са оним како се сада гради ја се разочарам... Тиме се бавим већ седам година.
Захваљујући овом ангажману и вишедеценијском искуству на разним пословима у грађевинарству, научио сам да је градитељство један од најкомплекснијих и најобухватнијих облика стваралаштва. То је стваралаштво које у себи обједињава читав спектар струка и специјалности и интегрише их у један заједнички процес. Градитељство захтијева, не само познавање, него и непосредну примјену савремених техничких и технолошких достигнућа, интегрисаних са вишевјековним искуствима и традицијом, познавање психологије, обичаја,  опште културе, умјетности, права... да не набрајам даље.
Градитељство је, заправо,  један мултидисциплинаран стваралачки процес у коме постоји ред потеза и одређене процедуре, свеједно јесу ли писане или неписане. По истом образцу приступам писању, зависно од врсте, предмета и сложености оног о чему пишем. И најкараћа форма: афоризам, кратка прича и слично, поред инспирације и склоности писању, захтијева и неки ниво образовања, опште културе, поштовање одређених норми и образаца. Кад пишем причу као да градим кућу: морам имати неки план, направити темеље, потом зидове и кров. Прича мора имати врата да би читалац могао да уђе у њу, прозоре кроз које ће из приче да посматра вани. Фасада мора биити лијепа да би била привлачна за читаоце.

ШИПАК: Пишете афоризме, сатиричне приче, пишете чланке из области грађевинарства... чиме се још бавите?

РАДОЊИЋ: Ја сам непоправљиви оптимиста. Без обзира што сам свјестан да се од писања нико није хљеба најео - ја и даље пишем.
Пишем кратке приче, есеје, блогове. Пишем и драме. Уз све то волим да се такмичим. Прије свега да се такмичим сам са собом, а потом и са бољима од себе. Почео сам и да побјеђујем. Најприје себе. Неке приче су награђене, неке похваљене или ушле у најужи избор за награду и објављене у зборницима. Посебно издвајам приче С.О.С. телефон, Штакор и краљ, Вокс попули, Танго у Морачи Доњој и причу Писмо која је недавно добила престижну награду Вуко Безаревић.
На недавно окончаном конкурсу Црногорског народног позоришта за савремени драмски текст, од 33 приспјеле драме, жири је одабрао побједника и још двије драме препоручио за извођење. Један од драмских текстова који су добили препоруку је Крст са петокраком чији сам ја аутор. Ријеч је о тексту који, по оцјени жирија сублимира унутар једне породице и једне неуспјеле сахране све бољке  политичких и других крађа и иинтереса, демистификујући  вјешто сав јад и чемер „трговина“ такве врсте у овим нашим транзицијским земљама, које демократију схватају на доиста посебан начин. Очекујем да се у овој или наредној сезони постави на сцену ЦНП-а или неког другог позоришта у Црној Гори.

ШИПАК: Шта планирате у наредном периоду када је Ваше стваралаштво у питању?

РАДОЊИЋ: Мој мото гласи: Радим да бих живио. Живим да бих стварао.
Упоредо са књигом афоризама припремам и књигу Причам ти причу (такође радни наслов) у којој ће се наћи сатиричне приче, хумореске, одабране колумне, блогови, кратке приче, есеји.
Поред драме Крст са петокраком имам још два завршена рукописа драмских текстова који чекају лекторисање, коректуру и позориште или издавача. Морам да завршим и још пар драмских текстова које сам раније започео.
Ових дана преговарам са Инжењерском комором Црне Горе да, на њихов позив, напишем књигу која ће бити нека врста монографије и хронике градитељства у Црној Гори,  да не кажем књига постања црногорског градитељства. То је један озбиљан пројекат који ће бити круна мог педесетогодишњег рада у грађевинарству.

Редакција Шипка


Administrator ШИПАК

0 коментара:

Шипак, Београд.Сва права су задржана!Дизајн блога Игор Браца Дамњановић. Омогућава Blogger.