ПРЕДСТАВЉАМО НОВУ КЊИГУ АФОРИЗАМА "КРСТАРЕЋЕ МИСЛИ" МИРОСЛАВА СРЕДАНОВИЋА

ИЗАБРАНИ АФОРИЗМИ:

Наша земља је фаворит за освајање олимпијских медаља. У спусту.

Велики криминалац је великодушан. Пристао је да се са њим нагоди држава.

Сиромашни су чудо природе. Сваки изгледа као да има сто година.

Државник укопава камен темељац. То су му омиљени  подземни радови.

Властодршци подижу морал народу. Да би могао да их и даље подноси.  

Балкански политичари прате откуда ветрови дувају. Да би знали да се повијају.

Због сарадње са окупатором рехабилитовали би Недића и Дражу Михаиловића. Једино им је друг Тито остао сумњиво лице.

Писцу је откупљено неколико примерака књиге. У хуманитарне сврхе.

Не желимо да нам садашња беда прође. Плашимо се бољег сутра.

Нама није лако потурити криви рог за праву свећу. Ми смо научили да хватамо и веће кривине.

Једни посте, други гладују. Остали гутају пљувачку.

Осуђеном криминалцу су доделили стан да у њему испашта. Као сав поштени свет.

Наше судије навлаче тоге. Благовремено решавају спорове из Римских времена.

Велике силе стварају неке нове државице. То су им стратешки партнери.

Нема више вербалног деликта. Завладало је златно ћутање.

Богаташи заставу каче на своје виле. Држава је натиче на голу мотку.

Код нас нема полне дискриминације. Подједнако се псују и отац и мајка.

Турци су код Срба остали у гостима пет векова. Срби им ту посету неће никада узвратити.

Некада су амбасадори имали парадне униформе. Макар се знало коју земљу представљају.

Жири је имао тежак задатак. Како да подели награде.

У Алеји заслужних грађана су покојници прославили јубилеј. Годишњицу своје бесмртности.

Ћирило и Методије не би могли сада да проповедају православље. Учења им нису усаглашена са Новим светским поретком.  

Не зна се узрок пораза државног тима. То је државна тајна.

На Балкану нема борбе мишљења. Захваљујући страним мировним снагама.

Није се сва младост иселила у иностранство. Млади су опет изневерили очекивања старијих.

У свету нас потцењују. Није свет још упознао наше умишљене величине.

У братоубилачким ратовима су се једни другима прикрадали ноћу. Због стида.

И неписмени сиромаси могу да читају своју судбину. На испуцалом длану.

Србију више не бомбардују. Пустили су је да се пуши.

Комичари знају само да глуме. Политичари нас искрено засмејавају.

Политичари једни другима указују почасти. Смештају се на ђубриште историје.

Природа је животињама и људима подарила царства. Природа једино одлучује о њиховом животу и смрти.

Неки народи трпе притисак својих режима. Ми нашу демократију, такорећи, и не осећамо.

И проститутке су привилеговане јавне личности. Чувају владајући морал.

Неписмени владари су покоравали просвећене народе. Свима су делили лекције.

Људи су велика тајна. Једни се праве луди, а други мисле да су паметни.

Над нама лебде непозната тела. Једино смо сигурни да то није оборени невидљиви амерички бомбардер.

Балкански лидери се не мире са лошим међусобним односима. Успевају чак и да их погоршају.

Диктатор игра симултанку с народом. Његова губитничка варијанта је сицилијанска одбрана.

Околности су се промениле. Шпијуни раде јавно, а полиција тајно.

САТИРИЧАР ЧУДОТВОРАЦ

У почетку је била реч. Највероватније она која је била део афоризма. Станислав Јежи Лец тврдио је да „и Бог говори цитатима“. Значи да је Творцу свега видљивог и невидљивог реч била најважнија. И сама реч је видљива и невидљива. Често се не види, али се увек осећа. Неке речи не може да види свако, већ само онај који има унутрашње чуло вида. Управо то чуло поседује аутор књиге пред нама.

Румунска принцеза, немачког порекла Елизабета, која је писала афоризме под уметничким псеудонимом Кармен Силва оставила је запис да је „афоризам као пчела: у њему је златни мед и отровни жалац“. Ово су одлике и стваралаштва Мирослава Средановића, сатиричара који убада и лечи („Пензионери су обезбеђени. За њих брину надрилекари, погребна предузећа и бирачки одбори.“);  и руши и гради. („Доста је насиља. Нема више рушења ненародних режима.“); и подучава и забавља („Нама није лако потурити криви рог за праву свећу. Ми смо научили да хватамо и веће кривине.“); и засмејава и уозбиљава.  („Нико са стране не треба да се меша у организовани криминал. То је озбиљан државни посао.“). Он не види све црно, већ уочава оно што би требало оцрнити. („Мусолинијеви фашисти су носили црне кошуље. У свету се и сада лудује за италијанском модом.“).  

Писац збирке „Крстареће мисли“ доказује да је афоризам семе филозофије, књижевности и уметности. Објекат своје сатире не мрзи, већ жели да га промени, поправи и побољша. Средановић, на срећу, није Срдановић. Наш писац доказује да је писање хумора озбиљан посао. Он је озбиљно неозбиљан, а најозбиљнији је када се шали. („Српски хумор и сатира су цењени у свету. Наши сатиричари умеју да сваку збиљу претворе у смејурију.“).

Једном је, пола у збиљи, пола у шали, српски песник и сатиричар Петар Пајић рекао да је „месец дана боравио на Дивчибарима, где је радио на једном афоризму“. Средановић заиста на тај начин приступа писању афоризама и стварању књиге. Он велику стену клеше, све док од ње не добије савршену скулптуру, а из мноштва речи и реченица бира оне које имају највише смисла и афоризме третира као „пажљиво редиговане романе“. Склон је перманентном тражењу најбољих речи, њиховом складном редоследу, бирању најадекватнијих метафора, строгости у избору мисли за књигу, слагању афоризама по темама и логичком следу мисли.

Пољски писац Болеслав Валтер написао је да је „афоризам најкраћи пут до славе“. Али, ако неко у својој књижевној радионици ради попут Средановића, тај пут је и најтежи. Овај аутор не реагује на прву лопту, већ онда када изгради изгледну шансу за погодак циља. („Срби су преваранти. Подметали су НАТО агресору лажне циљеве.“);

Његови афоризми су као планински врхови испод којих су наслаге урођене мудрости, стеченог знања, проживљеног искуства, великог образовања, начитаности, занатске вештине, књижевног умећа и сензибилитета према читалачкој знатижељи. Средановићеве књиге нису само једна од цигли на зиду српске афористике, већ угаони каменови мудрости тог зида на којем су исписане неке од најзначајнијих „парола“ на српскоме језику. Хумор је малтер који повезује ове елементе у веома кохезивну, чврсту, пријемчиву и лепу структуру. Средановић је сатиричар који тугом засмејава, а песимизмом шири оптимизам. („Публика је ражалостила сатиричара. Смејала се његовим афоризмима.“). И о обичним темама говори на необичан начин, а неразумљиво чини разумљивим. („Срби добро говоре стране језике. Једино не разумеју језик силе.“). Чаробњак је у језику, и од обичних речи ствара мудре и дубоке мисли. Увек настоји да у афоризму пружи нешто ново, невиђено, необично, другачије, самосвојно, што је у обиљу афоризама или онога што претендује да се тако назове, све теже, али Средановићу полази за руком и пером. Његови афоризми су оно што још нико никада није рекао и зато их је тешко, или немогуће заборавити.

Обичне реченице делују на свест, али његове продорне, афористичке инвективе делују и на подсвест и емоције. („Неки народи трпе притисак својих режима. Ми нашу демократију, такорећи, и не осећамо.“). Средановићев афоризам је склад мисли и речи. У његовим убојитим мислима, правим крстарећим мислима, кондензовани су и импрегнирани: мудрост („Људи су велика тајна. Једни се праве луди, а други мисле да су паметни.“); изненађење („Од кукавице је постао јунак. Књижевног дела.“); духовитост  („Живимо у смехотресној земљи. Ваљамо се од смеха.“); парадокс („Имамо писаца као Марко Миљанов. И они су се под старост описменили.“); патриотски („Срби су некада били обесправљени. Сада им свет наноси своју правду.“) и морални став („Узалуд им покајничке брвнаре. За покајање им нису довољне ни саборне цркве.“). Човек који размишља на афористички начин је песник у души и поборник праведности. Само високоморална мисао може да постане афоризам. Осим ових одлика, сентенце које исписује Средановић одликују рефлексивност, надахнуће и храброст .

Данашњи фокус на мудре изреке повезан је са развојем савременог друштва, са жељом људи да тачно и јасно изразе своје мисли у доба информативне експлозије, научно-технолошке револуције и невиђеног убрзања темпа живота, јер је афоризам изузетно лаконски. Средановић је у току са свим савременим трендовима у светском и српском хумору и сатири, пажљиво прати продукцију својих колега и непрестано тежи иновацијама и тражењу нових тема и стилских праваца. Његове максиме изазивају вихор далекосежних асоцијација.

Велики немачки песник и мислилац Јохан Волфганг Гете поручио је да би „свакога дана требало да прочитамо барем једну мудру изреку“. Књига Мирослава Средановића дело је са мноштвом таквих изрека које могу да се прочитају и за један дан, али ја предлажем да се читају свакога дана, јер ће сваки дан учинити лепшим, бољим и лакшим.

„Сатиричари су чудотворци. Нашу стварност описују кратком причом“, сугерише нам писац ове књиге који је исти такав чудотворац и зато га је тешко описати кратком причом.

Александар ЧОТРИЋ

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК