REDOVI
Volim da red postoji… Volim i te kako, ali nikako
ne i onaj koji se otegne ispred
šaltera ili neke kase u supermarketu. Stajanje
u redu mi prilično teško pada, ali
uglavnom imam jak motiv, pa izdržim.
Ove godine, Praznik penzionera poklopio se sa danom kada mi ističe pravo
na
dozvoljen minus. Nije moralo da bude tako,
ali sve danas ću, sutra ću i evo me sada
kako zajedno sa penzionerima “proslavljam“
njihov Dan. Praznik se čeka isključivo
u banci, nikako ispred bankomata.
Kruže priče da bankomati povremeno gutaju
kartice, pa novac odmeandrira ko
zna gde, a onda čovek hteo- ne hteo mora da uđe u banku, stane
u red i proveri
tok mukotrpno stečenog novca sve strepeći da
li će, uz pomoć bankarskog
službenika, uspeti da ga vrati u korito svog
tekućeg računa. Lično, verujem
u te priče-za svaki slučaj.
Ulazim u banku. Otvaram vrata pažljivo jer
bih, u protivnom, oborila najmanje
tri penzionera. Od pet šaltera rade samo dva,
a ispred njih dva-tri, ne baš paralelna
reda. Penzioneri-pripravnici stoje, a
oni sa dužim penzionerskim stažom sede na
malobrojnim stolicama i čekaju uzdajući se u
savest svojih mlađih kolega koji će im
viknuti kada stignu na red.
Kao vojnici stojimo ispred šaltera i svi smo po
činu redovi, bez obzira na radni,
penzionerski ili životni staž. Stojim već
dugo i sada već mogu da kažem da više
nisam gušter, nego džomba. Posmatram
penzionere. Deluju umorno, ali veselo.
Nadam da ću i ja jednog dana postati njihova
koleginica. Priča se da će ukinuti
penzije, ali moj optimizam mi ne dozvoljava
da u to poverujem.
Povremeno pogledam u veliki, zidni sat koji
otkucava sekunde i setih se onih starih
satova sa kukavicom koji su postali passe kada
je u modu, na široka vrata, ušlo
originalno kukanje, prenemaganje i
zapomaganje.
Mic po mic, približavam se liniji na kojoj
piše- Molimo Vas, sačekajte ovde.
Stajem na crtu spremna za start. Tri, dva,
jedan kre… Ne… Ne... Čovek još nije
prebrojao primljen novac… I eto me konačno na
šalteru, već saosećam sa ljudima
koji će stići na red kad moj slučaj bude
okončan. Dok štampač izbaci onoliku
količinu papira koja bi bila dovoljna za
svesku formata A4 od četrdesetak listova,
dok se ispotpišem poput neke pop zvezde pre i
posle koncerta… Iscureće još
najmanje pola sata.
Konačno, u rukama držim
štos potpisanih papira čiji sadržaj ne znam. Ne brinem- ionako je sve puka
forma, a i ugovor sklopljen sa bankom je nemoguće pročitati na licu mesta, osim
ako bi svaka banka otvorila čitaonicu kao poseban odeljak u nekoj od svojih
prostorija. Doduše, pitanje je da li bi bila posećena jer je štivo poprilično
suvoparno i svi znaju da se završava potpisima koji potvrđuju da su svi uslovi
ugovora prihvaćeni. Dakle, to nam je-što nam je!
Meni je važno da je
gotovo i da ću biti mirna godinu dana. Sledeći put ću blagovremeno odabrati neki
neutralniji datum za dolazak u banku.
Čisto reda radi, ovlaš bacih pogled na prvu stranu prvog lista.
Zaigraše odštancani
redovi.
Marina
Raičević
0 коментара:
Постави коментар