НОВИ БРОЈ ЧАСОПИСА "СВИТАК" ПОСВЕЋЕН СТВАРАЛАШТВУ ГОСПОДИНА МИРОСЛАВА СРЕДАНОВИЋА

ОДАБРАНИ РАДОВИ ИЗ ЧАСОПИСА:

Мирослав Средановић

САТИРИЧАР КОПИРА СТВАРНОСТ

(Афоризми)

*

Балкан је буре барута. С даљинским управљачем.

*

Удишемо отровни ваздух.

Али срећом, брзо издахнемо.

*

Адвокати штрајкују.

Знају они да се правда не истерује на суду.

*

Многи су остали без посла.

И тако су доживотно стекли право на рад.

*

Злотвор жели да му суди историја.

Рачуна на историјске заблуде.        

*

Озрачени осиромашеним уранијумом није остао дужан агресорима.

Захвалио се на незаслуженом дару.

*

Покојника нема у читуљи. Није се огласио.

*

Србија не жели у војне одбрамбене савезе.

Србија не воли никоме да прети.

*

Српског кнеза Лазара би требало оптужити због

говора мр`wе. Проклињао је издајице.

*

Не требају нам брзе пруге.

Ми волимо да трчимо пред руду.

*

Срби су реметилачки народ.

Кваре туђе освајачке планове.

*

Балканске државице имају муку с идентитетом. Морају да измишљају међусобне разлике.

*

Црквени великодостојници живе испоснички. У владичанским дворовима.

*

Приморавају нас да се родимо у породилиштима.

Али зато, можемо умрети где нам се прохте.

*

Пензионер је унапред платио погребне услуге.

А онда је остатак спискао

на животно осигурање.

*

Сатиричар није оригиналан.

Копира нашу стварност.

*

Дело је доживело међународни успех.

Преведено је са српског на црногорски језик.

*

Тврде да нису трговали људским органима.

Они и не знају шта је човек.

*

Више нема окупатора. Сад су то мировне снаге.

*

Балкан није сасвим брдовита област.

Балкан има и минска поља.

*

Незапослени грађани су заштићени од штетног сунчевог зрачења. Леже у хладовини.

*

Лако је стећи споменик крајпуташ. Довоqно се провозати нашим путевима.

* 

Не дамо никоме предност на брвну.

Ми немамо алтернативне путеве.

*

Нема више Марка Краљевића.

Сада виле с другим вазалима пију рујно вино.

*

Мито је божје давање.

И боговима се приносе жртве.

*

Нема више мрачног Средњег века.

Ни хуманизма и ренесансе.

*

Нису нас бомбардери НАТО умртвили.

Постали смо радиоактивни.

*

Нобеловца Андрића су избацили из уџбеника.

Усудио се да пише о окупираној Босни поносној.

*

Одвојена је црква од државе.

На властодршце се више не можемо ни Богу жалити.

*

Пљачкаши не воле да их снимају сигурносним камерама. Могао би неко да им тражи новац на зајам.

*

Прво су нас окупирали. А онда су нас, за сваки случај, лишили и слободе.

*

Радници никако да се одрекну социјалистичких привилегија. Они и у капитализму

траже топли оброк.

*

Расипничким пензионерима не треба повећавати пензију. Они би још да хране и голубове.

*

Савет безбедности није спречио бомбардовање Србије. Био је заузет очувањем светског мира.

*

Србија има одрон на европском путу.

„Независно Косово.“

*

Законодавство нам је застарело.

Ми се још угледамо на Римско право.

*

Не могу да се дозову памети.

Везе с мозгом су им у прекиду.

*

Окупатори цене наша уметничка дела.

Уврстили су их у своје колекције.

*

Дивљи градитељи не граде куле у ваздуху.

Роваре нам по земљи.

*

Профитер нема велико имање.

Све му је стало на сателитски снимак.

*

Свако је ковач своје среће. И мајстор за окове.

*

Некада су моћне царевине гарантовале

Србији независност. И све су пропале.

*

Срби су полиглоте. Црногорски, Хрватски и Бошњачки језик су им постали дипломатски језици.

*

Људи јавно обављају секс.

Само се још тајно гласа и краде.

*

Краљица Наталија је писала афоризме.

И није јој спала круна с главе.

*

Песник Његош био митско биће.

Истовремено је био Србин и Црногорац.

*

Неписмени књаз Милош сада не би могао

да управља Србијом. Он не би умео ни капитулацију да потпише.

* 

Србија има пуно знаменитих људи.

Најпознатији је Незнани јунак.

*

Нисмо у авиону. Али пропадамо.

Др Ратко Божовић

ЗАВОДЉИВОСТ АФОРИЗМА

(О обликовању афоризама Мирослава Средановића)

Искуство у обликовању афоризама Мирослава Средановића има чудесну заводљивост понајвише у вештини сажимања текстуре реченице. То сажимање није настало само на лукавству језичке игре већ много више на елаборацији расуђивања, на креативном блеску. Сажета и редукована речитост прати логичке обрте и мисаоне поенте. Показало се да је и код Средановића као и код најбољих афористичара београдског афористичарског круга права вештина у стварању афоризма: наћи праву реч, освојити језик који је примерен хуморно-иронијском исказу. Зато и вреди понешто рећи у каквом је односу језик, као потенцијалитет, у односу на обликовање афоризма. Свакако, у односу велике зависности. У језику је садржана елементарна снага, претпоставка дејствовања и суштаственог сазнања. Бриткост, језгровитост и одсечност, плахост и устрепталост, у афоризму производе блесак и варницу критичког мишљења. Пламен, који муњевито севне, осветли мрачне просторе стварности, учини их видљивим, а затим нестане. И када нестане, он је запамћен, јер је настао да не би био заборављен. После тога, ништа више није као што је било пре тога.

Разумљиво је да језик није никада само инструмент сатиричног мишљења и духовних вежби него и подстицај, можда и одлучујућа провокација за ироничну и полемичку авантуру. Сам језик наводи афористичара на критичко сажимање и мисаону прегнантност. Ако је језик негде активан и делотворан, онда је то у афоризму. То нам показује (...) Мирослав Средановић, који је учинио све што је било у његовој моћи да минималне формалне претпоставке у стварању афоризма осмисли тако да речима буде тесно, али не и мислима. Насупрот барокној разбарушености, разуђености и разгранатости, код њега је делатна поетика минимализма или креативног редукционизма.

Милован Витезовић

МИСЛИЛАЦ НАШЕГ ОЧАЈА -

ОСЛОБОЂЕНИ ЧУВАР СРПСКЕ ТАЈНЕ

Мирослав Средановић: „Упадице“  

Мирослав Средановић са овим рукописом прави је пример за следећу тврдњу: Док су другим културама биће свога народа дефинисали филозофи, биће српског народа било је препуштено песницима, који су душу народа исказивали у поезији (што је у епици и лирици чинио и сам народ), а последњих деценија кад смо се дали у разне лудости и нама несхватљиве, ту ствар су у своје руке преузели сатиричари, понајпре – афористичари. Можда и нису сами на своју руку, можда смо им се препустили, или напросто изручили. У сваком случају, српски сатиричари – афористичари примају све што се њиховом народу збива, и на тачан начин изражавају то поимање, стоички нам га саопштавајући, макар и на ногама остали.

У народу који је сав на своју руку, у свим крајностима, од претеране гостољубивости до укупног ината, српски афористичари су тек посебан сој и као људи, и као писци. Вешти занату и инату, намерени да ништа не прећуте, да ни преко чега не пређу. Тако нам је и Средановић доказ да од српских афористичара нема достојанственијих очајника, пред чијим се очима и у чијим се мислима потврђује најсавременија историја овог народа у нестајању. (...)

 Нигде се у свету судбина народа није нашла тако дефинисана као српска у афоризмима првих афористичара, у које спада Срдановић. Руку на срце, тежини те судбине свет је дао немерљив допринос, што се једино сатиричари – афористичари усуђују да кажу, али са осудом, а не са захвалношћу.

Сатирична афористичка поетика Мирослава Средановића, његов избор тема и техника писања у парадоксима су се развијали и усложњавали, постајући једноставнији и дубљи од књиге до књиге, тако да су у овој четвртој књизи афоризама врхунац његове поетике и најдубља места његових мисли. Мирослав Средановић може сада све да каже, а има шта, са лакоћом и сигурношћу, са већом дрскошћу и безобзирношћу, од којих подилази језа.

Милијан Деспотовић

ОТИСАК ЈЕДНОГ ИСКУСТВА 

Мирослав Средановић: „Нагазне мисли“  

               

                 Афористичар Мирослав Средановић, мисаони изабраник, старац мудрац, кроз своју књигу афоризама „Нагазне мисли“, указује на заседне клопке у које људи овог доба ускачу, свесно и несвесно, на злоћнике којима се не може опростити јер би се тако лишили памћења а заборав тражи лишавање свести. Зато је његов афоризам борба против унутрашњег и спољњег лудила, коме само, изгледа, сарказам може доћи главе: „Нису хтели да Србију претходно узнемиравају. Напали су је без објаве рата“, кукавичка и самоубилачка, свест о томе је заиста накнадна и закаснела. Средановић каже да је „Балкан буре барута с’ даљинским управљачем“, али у завршном афоризму ове књиге отвара кључ истине о моћнима коју је, у бројним случајевима потврдило време и историја: „Моћне царевине (...) све су пропале.“ На том путу пропасти, свет малих, који слободу сматра божанском, трпи и прибегава једној од две вредности које има наш народ, инат или севап: „Код нас се све ради на силу. Чак се и живи из ината.“ Инат је отпор али и патња. „Патња је срасла са нашим постојањем; и заиста, како бисмо без ње могли летети у вис. (...)

                 Средановић нас је у својим „Нагазним мислима“ провео кроз судбину нашег народа, чије је приказивање настављено из књиге у књигу. У завршници ове најављено је буђеље из успаваности. (...)

                 Писци не могу да мењају свет, неће га променити ни Мирослав Средановић али, његове мисли ће својим порукама бити својина продуховљеног читаоца. Ова ће књига, на свој начин, надвладати време свог рађања па ће неке нагазне мисли доживети посебно уздигнуће. 

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК