Коме су избори потребни у Србији?
Мало, мало, па се у Србији расправља о изборима. Као да немамо пречих ствари од избора! И мука, разуме се. Мада има и успеха. Гради се на све стране. Ауто-путеви, школе, болнице, долазе страни инвеститори. Граде се мини хидроцентрале, поправља се непрекидно оно већ изграђено. Понекад одмах након свечаног отварања!
Али, вратимо се изборима. Догодине, на пролеће, предвиђени су парламентарни и општински избори у већем делу Србије. Нешто раније, на делу Србије познатом као Косово, а ми бисмо додали и Метохија, одржаће се избори, само у режији неких других организатора избора. Који нису баш наклоњени овима у остатку Србије. Или је то само варка? Јер и на том "Косову" лепо сарађују малобројни Срби с осведоченим србомрсцима. У коалицији су с њима. У такозваној косовској влади, а подржали су и такозваног председника "Косова", односно председника тамошње скупштине. Иначе, о тим "косовским државницима" српска штампа пише као о злочинцима и криминалцима, а српски суд их је у одсуству осудио на вишегодишње казне затвора!
Следеће године навршава се тридесет година од повратка парламентаризма у Србији. Шта је карактеристично за 1990. а шта се у међувремену променило од тада? Чини се, ништа. Пре тридесет година имали смо култ личности. Медији нису били слободни, а власт је опозицију проглашавала издајницима, криминалцима и руљом. Власт није полагала рачуне народу ни за шта. Колико су пара потрошили, колико се задужили, с ким преговарају и који су резултати преговора, шта је дугорочан интерес Србије, како ће одбранити српски народ у до јуче "братским" републикама, а сада отвореним непријатељима? Додуше, још се на пролеће 1990. боље живело него ли данас, а нешто више демократије и слободе било је у штампаним медијима и телевизији него сада. Интернет је онда био непознаница. Ипак, најсличнији су људи; политичари. Они тада и ови сада!
У Србији само смрт може раставити политичара од похода на скупштинску или министарску столицу. И на ону највишу. Природа, или други фактори, учинили су да нема више Милошевића, Ђинђића, Ћосића... Зато су ту за све ове три деценије Шешељ, Драшковић, неизоставни Мићуновић, Дачић, Вулин, Љајић, Чанак, Палма... Ко ће све набројати, а ко ће их се све и сетити? Ипак, не треба изоставити ни самог Вучића. Закаснио је неку годину да ступи на велику сцену на почетку обновљене "демократије", али ће зато неколико пута надокнадити те пропуштене године. Које нису појели скакавци!
И сада се поставља питање има ли сврхе организовати изборе ако је већина актера политичког живота и даље та која ведри и облачи у Србији? Или ако су штампа и телевизија мање слободне и непристрасне него пре три деценије? Можда би највећи разлог за неодржавање избора био дугорочни циљ економске политике Србије да оствари стандард из 1989. године! Ако већ толико економски заостајемо, ако ће исти људи опет водити државу, и ако је демократија у 21. веку на нижем нивоу него што је била пре сто година, чему непотребан трошак на изборе?
Миодраг Тасић
Administrator ШИПАК
0 коментара:
Постави коментар