ВИТОМИР ТЕОФИЛОВИЋ О КЊИЗИ МИРОСЛАВА СРЕДАНОВИЋА: ЖЕСТОКИ САТИРИЧАР ОТМЕНОГ СТИЛА

Витомир Теофиловић

ЖЕСТОКИ САТИРИЧАР ОТМЕНОГ СТИЛА

Мирослав Средановић, Крстареће мисли, Алма, Београд, 2019.

Средановић (1936) је један од доајена наше сатире. Мада је низ година радио и као дипломата, то није омекшало његово сатирично перо није дипломатски суздржано – без околишења и нимало нежно критикује власт. Но, две важне одлике његове поетике могу се довести у везу са културом дипломатије – елеганција стила и космополитска знатижеља. Елеганцију стила чини отмена лексика, али где је, сходно објекту критике, најпримереније употребити масну и сочну народну реч или такав израз из Вуковог црвеног бана, Средановић се не устручава. Према свецу и тропар.

Космополитски хоризонт се темељи на претпоставци да је свет јединствен и да све земље и народи, били територијално и бројчано мали или велики, зависе од укупних светских прилика.

Наслов најновије Средановићеве збирке је алузија на специфично оружје америчке армије и бомбардовање Србије 1999. године, драстичан пример односа моћи између малих и великих земаља. Наслов књиге није њена тематска окосница већ једна од њених значењских оса. Попут свих ранијих, и ова књига има широк распон тема. У овом пригодном тексту могуће је указати само на делић тог импресивног мозаика.

Дуго живећи у социјализму, писац осећа потребу да изрази став према том поретку, мотивисан драстичном разликом између његове својевремене аутоперцепције као најбољег поретка у свеколикој историји и наше данашње његове перцепције. Кроз наоко пуку констатацију минуле историјске епохе, провејава носталгија: Социјализам је суспендован. Због идеолошког допинга. Већ назив тог поретка имплицира позитивну конотацију – социјалну бригу. Зато писац користи изразе који одлазак са политичке сцене означавају привременим стањем (суспензија) и самим тим наговештавају његов вероватни повратак – социјализам се, имплицира овако формулисан став, није урушио изнутра, због структуралних слабости, већ због погрешне аутопромоције: нудио је нереално оптимистичку, илузорну и халуцинантну (под дејством идеолошке догме-дроге) а не реалну (оствариву) визију друштвеног развоја. Носталгија, подупрта подразумевајућим моралним начелом, је утолико јача што је нова идеологизација политике примитивнија: Властодршци одвикавају народ од окошталих догми. Намећу му своје превртљиво мишљење. Наоко неутрално сучељавајући две негативне платформе (окоштала догма и превртљиво мишљење), извесно је да синтагма превртљиво мишљење веома релативизује окошталост догме, то је арбитража аморалне и зависне свести. Истој матрици значења, само из другог угла, припада и афоризам: Комунисти више нису на власти. Комунистима је истекао доживотни мандат. Пажљивом читаоцу порука је јасна: прелазни период, по дефиницији кратко време између револуције и успостављања општенародне власти, преобразио се у вечност. И вратио историју уназад, у предграђанско монистичко друштво, уместо да оствари разисторију.

Сатиричар је далеко од величања социјализма in concreto – у том режиму је и почео своју критичку списатељску делатност. Ево како је демистификовао тадашњу општу запосленост: У социјализму су сви били запослени. Једни су радили, други су се идеолошки уздизали.

Опозиција је нека врста пандана сатири – комплементарни опозит практично наспрам идејног оспоравања власти. Ево како нам сатиричар ефектно и духовито предочава дијалектику односа власти и опозиције, укрштајући синтагме рушити режим и тајна полиција и суптилно користећи опозит јавно – тајно: Опозиција јавно руши режим. Полиција тајно надгледа њене радове.

Већ на основу два афоризма увиђамо магични спој концизности израза и вишеслојности значења – много значења у мало речи!

Власт непрестано труби о борби против криминала и корупције – обрачун са криминалом међу њеним главним лајтмотивима, готово њен modus vivendi. Но ако та борба предуго траје а не даје видљиве резултате, нешто је труло у држави Данској: жртвован је, ништа мање, њен циљ! Субјект и објект су заменили места! У складу са утешним слоганом немоћних: кога не можеш да победиш, придружи му се. То морално посрнуће нам сатиричар дочарава иронијом доведеном до цинизма, инверзијом односа кривца и судије: Велики криминал је великодушан. Пристао је да се са њим нагоди држава. Но да би та спрега била постојана и плодотворна, не сме да има сметњи са стране. Дискретно (речју нико) алудирајући да се то односи и на суд и полицију, сатиричар то ефектно оправдава маштовитим спајањем друштвенополитичких синтагми организовани криминал и државни посао са фолклорном синтагмом увек негативне конотације мешање са стране: Нико са стране не треба да се меша у организовани криминал. То је озбиљан државни посао.

Морални пад је могућ кад однос власти и народа поприми непремостиве кастинске разлике: горе – доле; наредба – извршење. Кад политички однос престане да буде однос субјекта према субјекту, већ субјекта према објекту – свемоћне власти наспрам убоге раје, чији се vox populi своди на пасју послушност, на принудно гласно подржавање власти. Зато нам тај однос сатиричар стилски суптилно али значењски поразно и предочава као условни рефлекс а не међуљудски феномен: Политичари наступају под рефлекторима. Аплаузе добијају из мрака. Други део (друга реченица) овог афоризма, повезивањем аплауза са метафором мрак, имплицира и посебно значење: подршку власти из подземља, коме такође одговара нем и послушан народ.

Разуме се, власт је свесна да је прошло време пуког диктата и голе формуле наређење – извршење. Народу се морају омогућити вентили опуштања. То држава постиже давањем псеудо-слободе по обрасцу фолклорне синтагме вучења за реп мртвог вука. То је ефектно изразио сатиричар сучељавајући на ироничан начин политичке синтагме слобода говора и пропали режим: Код нас влада слобода говора. Може се нападати чак и пропали режим. Нажалост, овај топос из басне (осуда бившег режима овде је варијанта метафоре чупање репа мртвог вука) је колико зоолошки толико и антрополошки феномен: самозаваравање гледе своје снаге и храбрости је истоветно! У корпусу псеудокомпензације за укинуту слободу су и нереално велика обећања, према којима су бајке чиста шкртост: Златне рибице су шкртије од разметљивих властодржаца. Оне обећавају само три лажи.

Премда у својим књигама Средановић окривљује и свет – махом велике силе – за судбину своје и других малих земаља, свестан је да је пребацивање одговорности на свет за све проблеме често само алиби лоше власти за сопствене грешке и заблуде. То може достићи чак и сразмере клаустрофобије (вере да све зло чине светске завере) и слепила за вредности: Србија је несамостална земља. Трпи утицаје светске цивилизације.

Није сатирично бојно поље само актуелна политика; у фокусу сатире је и однос према традицији. Ево става према дивинизацији прошлости, општег уверења да је читава наша историја била херојска: Турци су радо слушали српске гусларе. О погибијама српских јунака. А последицу некритичког величања традиције испаштамо и данас: Поштујемо традицију. Успели смо да останемо заостала земља.

Разуме се, синтагма заостала земља овде је оцена аутора, а у аутоперцепцији и аутопромоцији власти имамо посла само са суперлативним оценама – такозваним историјским победама. Но чак и ако би и народ и власт неким чудом разабрали праву истину, не би могло доћи до позитивног заокрета: власт је обезбедила вечни мандат флоскулом доста је насиља – вечни мир је талон опште среће. То је писац прегнантно изразио двозначном синтагмом рушење ненародних режима. Метафора која сатанизује претходне режиме враћа се, помоћу начелног императива, као бумеранг самој власти, била она тога свесна или не: Доста је насиља! Нема више рушења ненародних режима! До још већег цинизма доведено је поимање државе као неприкосновеног поседа властодржаца: Нема двовлашћа. Не могу, поред властодржаца, још и закони да владају.

Фокусирани у овом пригодном тексту превасходно на сатиру, оставили смо по страни друге велике врлине ове књиге – и она је, попут претходних збирки, ватромет раскошног духа, прожета од почетка до краја врцавим хумором, и уједно крцата бриљантним историјским, социо-психолошким и културолошким опаскама.

& & &

Средановићев опус заслужује студиозна истраживања, научну монографију... У свим његовим збиркама има антологијских афоризама – преведени су на више језика и уврштени у наше и стране антологије. Док чекају своје проучаваоце, наведимо бар индикативне називе претходних седам књига афоризама: Сто и ниједан афоризам, Није смешно, Записи на кожи, Упадице, Смешна збиља, Нагазне мисли и Ренесанса без хуманизма.

Средановић припада јату Београдског афористичарског круга, већ четири деценије врхунског сазвежђа афористичара.

& & &

Има наш сатиричар и критичких афоризама спрам списатељског цеха – нису сви писци цвећке. Користећи синтагму информативни разговор и у изворном смислу и као ироничну метафору за саслушавање од стране власти, срочио је афоризам у коме је показао да и власт има своје писце, да и писац може бити слуга или потрчко политике: Власт је режимског писца позвала на информативни разговор. Договорили су се о унапређењу сарадње.

Не штеди писац ни своју ужу браншу. Ево и прегршти аутопоетичких афоризама, да видимо како афористичар поима и колико цени сатиру, којој је посветио највећи део свог списатељског труда и умећа:

· Сатиричари су чудотворци. Нашу стварност описују кратком причом.

· Тешко је бити успешан хумориста. У Србији више ништа није смешно.

· Неки афористичари нису омиљени режиму. Не исмејавају довољно његове политичке противнике.

· Сатиричари су врачеви. Знају да одгонетну владајуће глупости.

· Не пишу убојиту сатиру. Њихови јунаци су вечни.

· Неке озбиљне земље немају сатиричаре. Тамо се подсмевају нашим глупостима.

· Жири је лако донео одлуку. Није ту имало о чему да се расправља.

· Жири одлучује на основу чињеница. Опипљивих.