АЛЕКСАНДРА ЉУБИСАВЉЕВИЋ: МАРВЕЛОВА 2019. ГОДИНА (3. МЕСТО НА НУШИЋИЈАДИ 2019)

Марвелова 2019. година

Врелина дана увукла се и у мој стан. Седим испред телевизора, а између нас вентилатор, чији је дах уперен у моје лице. Када нема климе, може и овако, мислим док пијуцкам хладно пиво. Можда не би требало ни да га пијем, знам да ме неће расхладити и да ће ми после бити још горе, али ја уживам у тренутку, а шта ће се догодити сутра, прекосутра, није ми важно. На екрану мог старог ТВ-а тренутно су вести, новинарка разговара са проседим премијером моје земље, који говори, и говори, и говори, док она клима главом, и клима, и клима, одобрава сваку његову реч; потом, он кажипрстом намешта наочаре које му клизе низ тобоган дугог носа; ха, и њему је вруће, зноји се, смејем се сам са собом; у дну екрана теку речи са телетекста, смењују се вести, информације из земље и света, спорт, време, а време ће бити гадно, кад вам кажем, велика суша нас чека. Како ћемо преживети, питам се док закључујем како нема ниједне вести из културе, док премијер прстом гурка своје цвикере, а новинарка задивљено трепће. Где је култура нестала?

Све вам по списку!, дерем се на сав глас, по врућини омамљен хладним пивом и млаким ваздухом покренутим елипсом вентилатора, наслеђеног од бакице у чијем стану живим; псујем све редом, одједном изнервиран што опет, као хипнотисан, време кратим вестима које не доносе ништа ново; нервира ме и премијер, и новинарка, и врућинштина која се упорно шуња око мене, провлачи се кроз моју пропалу столарију, а ја јој не могу ништа; дође ми да бацим овај расхладни уређај који ми је само узмутио мисли и свест, па устајем за још једно пиво, док псујем, и псујем, све редом.

У тренутку док сам затварао врата фрижидера и подглављивао их искривљеном кашиком, не би ли боље налегла, зачух са свог мобилног телефона звук пристигле поруке. Реших да ово пиво попијем директ из флаше, јер би се у процесу сипања у чашу вероватно угрејало. Бацих се у своју накривљену фотељу, окренух качкет наопако и узех справицу која се управо огласила и без које се више не може замислити егзистенција човека у модерним временима. Екран светли неком зеленкастом светлошћу, што ми је помало чудно, нисам до сада уочио такву нијансу. Отпијам подужи гутљај пива и отварам поруку.

„Поштовани корисниче, чули смо шта сте рекли, од речи до речи. Обратите пажњу убудуће на то шта говорите, будите опрезни, јер ми све знамо, чујемо и видимо. За сада ћете бити кажњени одузимањем поена са кредита за Ваш телефон. Ако се овакве речи понове, и казна ће бити већа и ригорознија. Срдачан поздрав, Ваша омиљена мрежа.”

Одједном, пиво поприма изузетно горак укус, застаје ми у грлу, колеба се хоће ли склизнути већ добро знаним путем, или ће се вратити натраг; одлучује се за ову другу опцију и ја се загрцнут закашљем, прскајући течношћу све око себе; неколико капљица паде на вентилатор, који се истог трена заустави, уз неки чудан звук, налик цвиљењу. Шта би ово?, запитах сам себе, забезекнут, док ми се телом ширио осећај језе, иако никада нисам био плашљив. Загледах се у екран телевизора на коме се заледио кадар и који је упорно приказивао укочену слику премијера, на чијем је лицу титрао загонетан осмех. Хммм... Мора да се неко шали са мном, сину ми! Па наравно, то су оне битанге са посла, криво им је што имам слободан дан, па ме завитлавају. Видеће они, мене су нашли, смешкам се, док ми се домалопређашња опуштеност враћа у крило, као умиљато чедо. Размењујем са ортацима неколико порука, у којима их окривљујем за шалу, а они се чуде и бране, али џабе, јер ја знам да су они главни актери и творци загонетне поруке. Одједном се слика на екрану откочи, на моју радост, јер очекујем да почне пренос утакмице, за коју хватам залет још од јутрос; премијер нестаје, а појављује се опет лице трепћуће новинарке од које сазнајем да се пренос отказује због емитовања хитне седнице Владе! Ма да ли је могуће, вичем у неверици, разочаран и бесан, па псујем и програм, и телевизијски и Владин! Опет стиже порука, сада брже него малопре.

„Поштовани корисниче, добили сте једну опомену, и нисте је уважили. На Вашем мобилном телефону више немате кредита. Ово је тек почетак. И обратите пажњу на речник, непримерен је Вашим годинама. Сетите се – ми све видимо и чујемо. Мотримо на Вас. Ваша омиљена мрежа.”

Ма да ли је ово паукова мрежа, запитах се гласно, хоће ли ме неки џиновски осмоножац уловити, као неку бедну муву, зграбити и нахранити мноме своју вишечлану породицу? Гласно негодујем, наравно речником непримереним својим годинама, чак се питам и кад сам га толико обогатио и увишезначио, нисам ни знао да владам таквим живописним псовачким терминима! Док смишљам шта да напишем момцима са посла, који упорно љубоморишу због мог слободног дана, одједном се из ТВ кутије зачу добро знана песма:

„Иза прозора немирног сна

Осјећам њихове сјене

Гледам како кроз зидове плешу

Курвини синови...”

Откад нисам чуо ову ствар! Али како је могуће, није почео никакав музички програм јер ме са екрана и даље фиксира оштро око премијера; његов прст више није усмерен на подизање очних помагала већ је некако уперен у мене, а пошто слика и даље титра, имам утисак као да ми подсмешљиво прети и намигује. У том трену зазвони ми неко на вратима. Мало се жацнух, јер већ почињем и сам да увиђам сву необичност и апсурдност ових ситних догађаја у свом стану и својој свести. Устајем и нагло отварам, не погледавши претходно кроз шпијунку.

Суочих се са појавом због које ми се рођена уста разјапише уз неки пискави звук чуђења. Испред мене, лицем у лице, стајао је човек костимиран у лик неког Марвеловог суперхероја. Покушавам да се присетим његовог имена, али ми не успева. Он ме посматра тамним очима кроз прозорчиће на необичној маски.

̶ Добар дан – проговара љубазно, дубоким али пријатним гласом – послали су ме да Вас упозорим. Кажу да Вас већ дуже време прате, ослушкују и осматрају. Непрестано исказујете своје неоправдано и ничим изазвано незадовољство, буните се, галамите... Псујете. Претерујете, рекоше. Ваше понашање постаје проблематично. Размислите мало о свему, а ја бих Вам саветовао да се примирите. Шта Вам све ово треба? Можете остати и без посла и без крова над главом. Ауто немате, а ни породицу. Само неколико такође сумњивих другова и понеку девојку за прекраћивање вишка времена. Кад бисте променили своје навике, све би било боље. И речник, понашање. Можда и да нађете неку сталну девојку, да се скрасите. Кажу помогли би вам у заједничком животу. Ето. Рекао сам. Само преносим њихову поруку. А мој Вам је савет да послушате. Иначе ће доћи по вас оно осмоножно чудовиште од кога стрепите.

Поздрави ме елегантно, како се поздравља виши официр у војсци, климну главом, и нестаде. Заустих да нешто кажем, да упитам, да изјавим и одбраним се, али глас ми застаде заробљен неким чудним осећајем, као до краја утишан на неки необичан начин. Какве су ово глупости? Да ли су ови моји унајмили неког и костимирила га у Марвеловог јунака да би ме застрашили?

Враћам се у стан, врата закључавам за сваки случај, отпијам дуг гутљај већ млаког пива. На ТВ екрану нема више премијера, већ се види само његов кажипрст који маше лево-десно, као да ми говори: „Но-но, буди добар дечкић!” Опет осетих ону језу, а онда са звучника ЦД плејера, који је иначе покварен већ неколико месеци, зачух:

„Затвори губицу, није вриједна заната

Истреси горчину до краја

На стратешким мјестима њихови људи

Курвини синови...”

Невероватно! Зар је почео сам од себе да ради?! Екран на телевизору сада приказује новинарку која трепће, а прст премијера као да диригује њеним капцима, који се наизменично отварају и затварају.

Опсујем. Зазвони телефон. Јављам се и чујем добро знани глас господина Марвеловог јунака, који ме љубазно подсећа на своје недавно изговорене речи. Али господине Хулче или Спајдермене, шта сте већ, хтедох да му кажем, нисам крив, уопште нисам крив. Ја сам само обичан грађанин. Али глас је опет заробљен, тера ми инат, оставља ме немог. Зар не успевам ни да се одбраним у овом чудном процесу? Осетих се крајње немоћно. Мало чак и уплашено. Глас ми говори и говори, лагано и фино, љубазно, слаткоречиво, али ја не чујем више ништа. Онда Марвел рече:

̶ Ви уопште не слушате шта говорим. Онда ћу Вам певати.

„Лутке од крви без трунке идеја

Убице на цести

Лоша ноћ, бјежим из града

Они долазе

Курвини синови...”

Настави дивним гласом, попут Џонијевог, песму коју је већ неко започео у овом чудном дану. Они ће ићи до краја, схватам. Довршиће песму.

Да, побећи из града, то морам. Бацам мобилни телефон на под, уопште ми не треба, не желим га више, узимам спортску торбу, убацујем неопходне ствари, излазим из стана, јурим низ степенице... Испред зграде ме чека наравно ОН, Марвел, ноншалантно наслоњен на зид, пружајући ми мој мобилни, кога сам се управо одрекао, одбацио га, и за који знам и тврдим да је остао у стану!

̶ Понесите. Морамо бити на вези. Веза се не сме прекинути, упамтите.

Док сам трчећи напуштао мали парк испред зграде, грабећи у непознатом правцу, одједном угледах крај пешачког прелаза очи семафора како наизменично трепћу, попут водитељке са екрана, чак ми се учини на тренутак да у црвеном кругу угледах њено лице, и зачух добро знане речи...

„Отишао сам далеко до крајњих граница

Море је узимало од неба

На другој страни знаци олује

Видио сам како плазе у тами

Хладна ноћ пред велике догађаје

Не желим више да се сјећам...”

Стрепео сам од стихова који следе. Није морао семафор да ми отпева, баршунастим гласом Марвеловог јунака. Веза не сме да се прекине, рекао је. Знао сам шта следи.

„Знали су гдје ће ме наћи

Курвини синови...”

Они долазе.

Аутор: Александра Љубисављевић