КОЛУМНА МИОДРАГА ТАСИЋА: ВРЕМЕ НАГРАДА И ОРДЕЊА!

Време награда и ордења!

Октобар је месец када се деле најпрестижније награде на свету. Мислимо на Нобелове награде које се додељују за достигнућа у области физике, медицине, хемије, економије, књижевности, као и Нобелова награда за мир. Ова, некада престижна и планетарно уважавана награда, последњих деценија изгубила је много на угледу. Поготову то важи за Нобела у најпопуларнијим људским делатностима; на књижевном пољу, и нарочито она која се додељује борцима за мир у свету.

Нобелову награду за мир добио је својевремено Јасер Арафат, иако је имао и те како бурну прошлост. Везану за тероризам. Такође Хенри Кисинџер, гуру америчке спољне политике. Америке, која углавном води ратове и насилно мења режиме у државама које јој нису сто посто одане слуге. Да не заборавимо Клинтоновог заменика, извесног Ал Гора, који је Нобелом награђен за деловање у екологији. Претходно је бомбардовао Ирак и припремио га за касније еколошке акције! Барака Обаму су наградили на почетку председниковања. Ваљда су очекивали да ће се борити бомбама и ракетама за мир? Мати Ахтисари је награђен вероватно стога што је решио „косовско“ питање? Ето, какви су све почашћени Нобеловом наградом за мир!

На пољу књижевности већине славодобитника не би се сетио ни ревностан читалац светске литературе. Ту и тамо долазило је до помало необичних ствари код избора књижевних лауреата. Немачки писац Гинтер Грас почашћен је великим признањем иако је у младости био припадник елитне Хитлерове СС јединице. Нобелов комитет није као знао за Грасову недоличну прошлост. После је аутор „Лименог добоша“ и сам обзнанио своју нацистичку младост. Ко бајаги се такође освестио накнадно и признао да је грешио што је тражио својевремено бомбардовање Србије. Био у заблуди!

Контроверзе је изазвала додела награде славном певачу ,песнику и композитору, Бобу Дилану. По многима Дилан није заслужио велику почаст. Зато Херта Милер, ћерка нацисте, и сама агресивна особа, склона да подржи војну интервенцију против неподобних народа, читај Срба, никоме није сметала у такозваној културној јавности Европе, а ни шире. Ипак, овогодишњи добитник, Петер Хандке, највише је узбуркао културну жабокречину. Против избора Хандкеа узбунили се истовремено амерички и британски писци, поборник слободе говора и изражавања Салман Ружди, али и врли културни посленици у виду Влоре Читаку, Хашима Тачија, Харадинаја, Хрвата у служби босанских муслимана, извесног Комшића, лидера Бошњака из Босне, где би их иначе било, неког Џаферовића, али и незаобилазна хрватска култура у лику „Министарства вањских послова“ Хрватске! Сви поменути протестују због доделе награде Хандкеу, а неки би да траже од Нобеловог комитета повлачење признања!

Није спорна књижевна вредност Хандкеовог опуса, међутим поменути бесни противници Хандкеа наглашавају његово пријатељство с геноцидним народом и уопште негирање геноцида које је тај народ починио. Дакако, ради се о Србима. Затим, не могу му опростити дружење с таквим мрским злочинцима попут Радована Караџића и Слободана Милошевића. И, наравно, све оно што је Хандке учинио за српски народ. А учинио је као нико до сада у новијој историји. Осудио је лаж „демократских западних медија“ и бескрупулозну пропаганду против једног малог и изолованог народа. Указивао на измишљотине западних лицемера, посећивао Србију и Републику Српску много пута у време најгоре изолације од стране „цивилизованог света“. Дошао је у време бомбардовања Србије, како би пружио моралну подршку српском народу. Одбацивао је значајне књижевне награде из протеста, а огромне суме новца уступао Србима на Косову и Метохији. Због својих ставова и принципијелности доживљавао је увреде и оспоравања, али није одустајао. Сам против свих. Додуше, било је још интелектуалаца који су на „српској ствари“ стали на нашу страну. Који су искакали из хора, размишљали својом главом. Ноам Чомски, нобеловци Дарио Фо, Харолд Пинтер ,Александар Солжењицин, Жозе Сарамаго... Али, Хандке је предњачио. С оном дугом косом и негованом брадицом личио је на јунака из каубојског филма. Баш као Гари Купер у филму „Тачно у подне“, када је остављен на цедилу од свих у граду сам побио банду и на крају с презиром баца шерифску значку у прашину и с девојком одлази згађен, тако и Хандке на крају добија награду Нобеловог комитета. Победио је, премда ни он лично није очекивао да ће му награда икада бити додељена. Нобелова фондација на крају је спасила душу и углед, а Хандке добио трајно место у историји књижевности. И милионе нових читалаца!

Несхватљиво је понашање интелектуалаца у замешатељству с овогодишњом Нобеловом наградом за књижевност. Рецимо амерички и британски писци нису се претерано оглашавали када су њихове војске уништавале Ирак, Либију, Сирију... Уман човек, поготову ако је књижевник, мора више да види од обичног човека. Његова проницљивост, схватање суштине, дубинска анализа омогућава му да пише и креира ликове. Стога вајни англоамерички писци нису смели да потпадну под лажну пропаганду њихових медија како Садам Хусеин поседује наоружање за масовно уништење, а Моамер ел Гадафи спонзорише тероризам. Или да „борац за слободу говора и изражавања“ анатемисани Салман Ружди другоме забрањује да мисли својом главом и своје мисли несметано да саопштава. А баш тог Руждија исламски фундаменталисти никако да нађу и смакну због његових критика ислама иако су ето били способни чак и зграде по Њујорку да руше!

Кад једна Влора Читаку напада Петера Хандкеа свакако је неумесно. Њено презиме указује да је неко од њених предака читао литературу. Верујем да и сама чита књиге и да може да разуме ставове великог писца. Или презиме можда потиче од претка који се звао Чита? За Тачија, Харадинаја, Комшића и Џаферовића сумњам да су ишта прочитали у животу. Евентуално новине у клозету. Бар такви не би требало да тумаче књижевне прилике. Свако нека ради оно за шта је стручан. Сумњам да су чули за Вука Караџића, но неко би могао да им пренесе Вукове речи:

- „Седи ди си, јер како си...“

Дељено је и неко ордење у Србији у октобру. Црква поделила. О томе нека други пишу. Рекосмо да свако ради свој посао. То је ипак област оних који пишу трагедије!

Миодраг Тасић