Залуд
Не мора
мргуд намћор да буде,
само су га, мама и тата, неспремног
слали међ` људе, а тамо струне виолине
другачије од кућних гуде,
што се снашао није – залуд се чуде;
лице му се у осмех не развлачи,
куд год крене – свако га завлачи,
максимум свој постигао није,
вешто га, испада, од других крије,
кад затреба – он ће свесно да га открије,
тек ће тад блаженство свог да га обавије,
неће више дати да му се неосновано напакује,
непотребно да тричавост вреднује.
Сусрет са самом собом
Меланхолична,
а бунтовна,
неорганизована, а непомирљива,
наоко тиха, а враголаста,
неприметна и
неприпадајућа,
крчила је свој незаштићени пут
ван многих устаљених оквира.
И било је, и није је било,
и долазила би, и одлазила,
оглашавала се, и заћутала,
прсила и у запећак се сместила,
говорила и с тишином се стопила,
радовала и патила... речју: живела.
Као да је непрестано на часу:
плеса који недовољно познаје,
психологије коју воли и признаје,
историје што би, неба што облачи,
породице кад радошћу зрачи,
политике која нас раскорачи.
Меланхолична, а бунтовна,
неорганизована, а непомирљива,
наоко тиха, а враголаста,
део некаквог миљеа поста,
материјала о њој на све стране подоста,
очекујте је кроз реч, као госта.
Загревање душе
Глас разума, неразговетан, меша се са осталима,
промишљенима и исхитренима,
циљ му је да преузме водећу улогу,
да све друго потуче с ногу,
али није то тако једноставно,
на јави су једни ближи, други даљи богу,
боре се с ветрењачама, како знају и могу.
Неко баријере руши, други њима остале гуши,
односе добре наруши уместо да руку разумевања
пружи;
све у природи кружи да јединство не одгура,
опстанак не пољуља, да се у пропаст не сурва,
борба непрестана траје каква-таква слога да се
сачува,
из проблема да се искобеља, лепше да се снева,
бољим да се душа људска загрева...
Снежана Марко-Мусинов
Administrator ШИПАК
.jfif)
0 коментара:
Постави коментар