Милијан Деспотовић
ГРАМАТИКА ИСТИНСКОГ ЖИВОТА
Пеко Лаличић: „Ситне мисли“
Мислити, значи живети у сталном кретању
духа и свест ставити у службу изналажења одговора на питања која иначе обичног
човека доводе у дилему. Разрешење тих дилема, а имамо их вазда и пред сваким,
могуће је само кроз зрелу мисао јер, „мисао је живо стање“ и њом се обраћамо
сами себи. Мисао је и критички афоризам, саопштен кратко – јасно, а то кратко
афористичар Пеко Лаличић, назива „ситно“, и ево пред нама је рукопис његове
нове књиге афоризама „Ситне мисли“.
Најсветији, да тако кажем, задатак ове
афористике је молба човеку да се врати себи, свом бићу, отуђио се сувише и ушао
у простор страшног суда. Лаличић каже: „Не удаљавајте се много од себе.
Изгубићете се“, и још додаје: „Потражите
себе – и тамо где сте мисли да вас нема.“ Човеков пут треба да води прво ка
себи; дати – добио сам; одузети – изгубио сам; угрозио сам – убио сам себе. Кад
све ово човек буде разумео и препознао своју улогу на земљи, на којој пребива
кратко и тегобно, учиниће животнијим и живот других а сам ће почети, тек, да
живи.
Ако се питамо, ко данас човеку може
помоћи, одговор даје и Лаличић: „Ако се
ослањате на себе, имате најбољи ослонац“, али то треба чинити заветно према
природи пре него што непознанац заузме ваше место: „Ако се дуго не враћате себи може се десити да пронађете другога у
себи“. То су та неприродна стања у која је човек данашњице допао
поробљавајући другога и не схватајући, при том, да је поробио сопствене будуће
генерације. Он то трагично чињење није разумео ни онда када је било очигледно
да је „попрскан знојем казаљки“. Ти показивачи дуго опомињу да нам истиче време
и не смемо, попут Макарина, казати: „Ја ништа не чујем“, зато Лаличић враћа сат
на почетак: „Не памтите до сутра, опомиње
јуче“.
Пеко Лаличић има пуну свест о томе шта се
данас догађа на размеђи цивилизација, имајући на уму и удес народа коме и сам
припада, чије небо није баш тако ни светло ни слободно јер, није човек схватио
да ми на земљи не бивамо због себе лично, јесмо само онда ако разумемо да „деца
су наше звезде“. Борба за небо пуно звезда, а не видљивих и невидљивих
скаламерија смрти, је свети људски задатак. Човек као недозвано биће, постаће
редак и умеће једном да мисли, али која је то цена осамљености? По томе испаде
да ће сву мудрост света „попити“ последњи човек. Чему онда та накнадна памет?!
Коме је пренети?
Све су то дилеме које су нашег мислиоца
Лаличића, чини ми се још има времена, довеле пред ове „ситне мисли“, ситне у
његовом оку а велике за човечност: „Човек
је ништа ако не постане човек“.
Треба се чувати од амбиса који вребају
посебно кад сами себи поломите крила. Тестаментарна Лаличићева мисао је „Највећи амбиси су у главама људи“.
Те амбисе може да премости само здрава
мисао, мисао која има очи, а те
очи морају да виде.
Шта је амбис у људским главам?
Мржа! Мржа, понављам, прво према себи а
онда се јављају све друге људске слабости у које као у вулканску лаву упада
човек данашњице, тај ментално разграђен човек грабеж‚ и зла који не разуме
проток времена док одузима време другима не марећи за чињеницу да „И мањега од маковог зрна прегази време“.
Социолошки и филозофски, Пеко Лаличић може да разуме сопство других али не може
да прихвати да они други, сад род су Мрачилу Страшном и они би, за рад себе, и
без ближњих, да одустану од пута у будућност. Лаличић диже рампу будућности и
говори да је тело пожељан пролаз онима који „имају светла у себи и другим
осветљавају пут“. Човек не би смео никад заборавити себи да каже: „Да није сунца у мени, ни мене не би било!“
Сунце је и симбол „Ситних мисли“ Пека Лаличића. Свака његова мисао својом
снагом обнавља светлост у човеку верујући да садашшњост на њу има право. Она је
на неки начин и Кундерина „потрага за изгубљеном садашњошћу“. Лаличићева
садашњост није само обична сцена, она је будућност и онима којима ће бити
прошлост. Отуда он у свом мисаоном језику извлачи реч „сложеност“ гледања у
добром, светлом, правцу јер, „где свако
вуче на своју страну, ни једна страна није читава“. Али какво је стање
данас у људеству свеколиком, Лаличић саветује опрез: „Не мрзите никога, и не волите свакога“.
Поента духа у мислима Пека Лаличића јесте
у поруци: „Не мрзите никога.“ Човек мржње, просто је то. – Мрзан сопства, и он
може себи донети само оно што другима даје и ту је крај људског духа, а на
ширем плану, ако озбиљније схватимо, и крај цивилизације. Мржња искључује разговор,
а онда и мишљење. Овај мислилац је чудацима мржње понудио алтернативу; мислите
онако како љубав заповеда а љубав својом светлошћу потапа мржњу. Хоће ли свет
све океанизирати у светлост или мржњу, зависи од њега самог а не од писца који
је покушао не да нас ослободи омче, него да човека научи да другом не намиче
омчу на врат јер, сам живот сваком је довољна омча: „Живот је омча коју око врата носимо од рођења“.
„Ситне мисли“ покушавају да разумним
језиком уведу правичност у живот као његову граматику среће: „Срећан је само онај ко ужива у малом.“
Мало је највеће добро које сваком припада и које треба њиме да влада, нико не
би требао да остане бар, без тог обриса добра. Отимање туђег блага, живота и
простора, само је трагедија више и бесмисао који на мала врата уводи кугу зла у
људске животе, а први свраб доноси лаж. Очито, човечанство плаћа скупу цену
због лажи из себе и у себи, не схватајући да чини глупост а „човек је лакши за онолико колико глупости
потисне уз себе“.
Свет духа мора кренути у очишћење. Из
глобалне (свеопште) заблуде може се изаћи само кроз, бар ситне мисли. Мислити,
мислити, и само мислити да је живот „најлепши дар природе“ и оставите њој право
да вас кроз њега води. Човек то, очито не уме! Закључак „Малих мисли“ овог
важног мислиоца, није трагичан, али јесте обавезујући: „Свете мој, још ти светлости треба!“ Један зрачак те светлости бива
и ова књига.
____
0 коментара:
Постави коментар