МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ: ОПЕТ ДРВЉЕ И КАМЕЊЕ

Милијан Деспотовић
ОПЕТ ДРВЉЕ И КАМЕЊЕ
Милорад М. Мирковић: „Сачекуше“

Афоризам, за разлику од других књижевних форми, не ствара писац, он се сам ствара, улога писца је да га запише. Он је производ друштвене (не)етике и друштвеног понашања, степена свести, како појединца тако и друштва уопште.
            Афоризам је доктор који лечи болести зле воље.
            Афоризам није болест, али он јесте лек!
            Афоризам не убија, али он држи уперен прст.
            Афоризам се ником не смеје, он ствари гледа сасвим озбиљно.
            Особину озбиљности ове гномастичке форме у своје записе, које је  назвао „Сачекуше“, ¹ уградио је Милорад М. Мирковић, ² стваралац који у „време епидемије лоших вести“, ³ као лекар лечи срца људи а као афористичар настоји да нам оплемени душу на зрео мисаони начин. „Као терапију користи: алегорију, иронију, игру речи, доскочицу и хумор, а у тежим случајевима прибегава сатири и црном хумору. Његова терапија је рационална и умерено дозирана. Наслов сачекуше изведен је из афоризма „Ако господин бизнисмен касни, не мари. Сачекушаћемо ми њега.“⁴

            Афоризам као средство комуникације разјашњава супротности и наметнути  терет. Мирковић тај терет одрично одбацује вешто избегавајући псовку: „Не желимо да вас носимо на грбачи. Носите се сами.“ Разлог је због сила виших и даљих, тамо њих, не поменуле се, које нису успеле да нас „преко воде преведу жедне, али су нам дали да сисамо весла“. Време у коме је настала ова књига добило је патолошки облик. Ни мудраци никада нису разумели разлоге притиска на нашу земљу и њено растурање које се завршило ратом и бомбардовањем. Они немилосрдни свој теизам („Милосрдни анђео“) оверили су дужим присуством: „Међународна заједница много брине о нама. На сваком кораку зрачи њено присуство“; „Запад се здушно труди да постанемо богатије друштво. У почетку – радионуклеидима“; „Глоба до глобе – глобализација.“
              Велика несразмера са здравом логиком оставила је тешке последице све је урушено правдајући се да је то обрачун са идејама комунизма јер сила не воли социјалну правду. Био је то очигледан обрачун са радничком класом, баук капитализма је поново завладао овим просторима. Мирковић је то овако видео: „У комунизму одумире држава, у транзицији – радничка класа.“  Е, питамо се кад ће да одумре зло и може ли да се оствари транзиција преласка људског друштва из зла у добро? Критика богаћења кроз криминал, „сачекуша“ види следеће стање: „Преко ноћи се богате неки други. Никад они из треће смене.“
              Светска политика која је подривала систем наше земље уз унутрашњу слуговну оклизницу представила је политику као ништавну и опасну појаву а како је она поделила народ, тако су и погледи на те појаве подељени. Мирковић је то видео овако:
              „Неки посланици држе до хигијене. Народу перу мозак, а себи паре.“ Зато се догодило и то да народ све добро плати а добије лажна обећања: „Оно што власт обећа на пуна уста, народу изађе на нос.“ Пролазили смо кроз обећана времена, коначно обећано мора и да се покаже по систему – дело на сунце! Грдно ли смо се напатили са несавршеним и обећаним! 
            „Савршен човек, (...) човек кога је космичка интелигенција створила у својој радионици, сличан је Сунцу, и оно што из њега зрачи је од исте суштине као сунчева светлост, али у етеричком стању. (...) Јадно човечанство, када ће увидети да су све тајне у сунцу“ ⁵ Они што злоупотребљавају ту светлост јесу творци духовног мрака које у том мраку једино светла афористике проналазе. И народ када се нађе у том мраку докопа се, како то каже Мирковић, материјала у најближој околини: „Где су пре избора куле и градови, након избора је дрвље и камење.“ И ето, опет сачекуше, али без насиља. Насиље је оружје примитиваца, и Бог је рекао: „Чувајте се будала!“ А које су то – следило је питање? Бог би одговорио: „Набиљежићу ја њих.“ И бива их набиљежених, бива.“ Афористичари су богомдани биљежници.

            Клонити се свега оног што људском бићу намеће глупости и хипокризију јесте мудрост живљења коју и етички и по вокацији писца др Мирковић заговара. У тој функцији је његов афоризам: „Не можемо да вам приђемо Далеко вам лепа кућа“, мисао изведена из народне пословице: „Нека вас ђаво носи!“ Градећи кућу духа, правде и светлости наш афористичар кроз искуство о времену чији је савременик, запажа и сурове истине жигоше их а мудрим поукама настоји да ублажи њихове последице. Колективно искуство, које Мирковић баштини, учи нас мудром живовању јер, никад се није могло главом кроз зид, али мудрост помера зидове полугом своје поруке и поуке. „Стиче се утисак да је аутору важније да саопшти и искаже одређену истину него да продубљује њено значење и мисаоно и лексички га обликује до специфичне тежине коју носи афоризам.“⁶ Уочљива је етичност овог писца да се клони мржње и увереде већ да своју поруку саопшти на начин достојан изворне форме афоризма са добро формулисаним закључком изведеним после дугог праћења догађања. „Он се са задивљујућом лакоћом поиграва нашим манама при чему се не наслућује ни трачак мржње или презира, чиме Мирковић само потврђује чињеницу да је афоризам и данас у 21. веку једини регистровани лек за људску глупост.“ ⁷
               И у сатиричном афоризму он налази меру да укаже на оно што нас је опекло, где је народ престао да мисли и постао руља, заведен онима које ће морати да их збаци на маргину времена и да им остави скучен простор да насиљем скрећу на себе пажњу са питањем: шта би са овим народом? Али сентенца „народ можете једно време држати у заблуди али то не можете чинити све време“, сажета је код Мирковића у афоризам објашњења првог дела сентенце: „Био је велики заводник. Завео је народ;“  а онда као да тражи оправдање за прљаву игру: „Не замерите нашим политичарима: нису имали играчака у детињству.“
            Њихова игра се почеком овог миленијума завршила лоше о народ, а ком народу они припадају: „Створили су непролазно дело. Последице никако да прођу“, једна од последица је осујећен покушај да „хранимо туђу војску“: „По налогу је уништено модерно наоружање. Буздовани су остали“; „Власт укида војну обавезу. Радну је већ укинула.“ После покушаја ућуткивања ништитељи су добили одговор: „Први сте поставили минско поље. Сада тражите да пређемо преко тога.“ Људи-буздовани се нису борили за демилитаризацију већ за борбену премоћ наших непријатеља који мењају ратну тактику, из оружане борбе са дистанце, прелазе у психолошки рат у позадини противника. Они су заборавили, како каже Мирковић да су нам „дедови  захваљујући пушкама дошли на власт а њихови унуци захваљујући пушкицама.“
            У великом броју тема друштвеног живота Мирковић кроз форму афоризма критикује лоше појаве. Није му јасно да је у образовно-васпитном систему забрањено рецепиенте повући за уво кад знамо да се „најбоље диригује васпитном палицом“. Но, нека свак ради свој посао, афористичар, опет, зна „дуг свој“, ипак се на крају извинуо:
             „Последњи афоризам је остао ненаписан. Нисам могао да га смислим!“
             Није рекао кога, а није мислио на афоризам.

У Нишкој Бањи
                9. новембра 2019.

_______________________
1) Милорад М. Мирковић (Титово Ужице, 1954), пише афоризме, ово је његова прва књига. Живи у Ужицу.
2) Милорад М. Мирковић: „Сачекуше“, Свитак, 2009. 
3) Афоризам „Живимо у време епидемије лоших вести“, написао је такође лекар и афористичар  Владимир Јокановић.
4) Др Милутин Пашић: „Исцелитељ друштвених и моралних болести“, предговор књизи „Сачекуше“, стр. 5.
5) О. М. Ајванхов: „Темељи стварања“, баБун, Београд, 2019. стр. 123.
6) Милутин Шљиванчанин: „Трагом поетског смисла“, Будућност, Нови Сада, 2006. Стр. 80.
7) Радомир Јовановић (Раде Врабац): „Сачекуше за Годоа“, предговор књизи „Сачекуше“, стр. 11.

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК