Загађење!
Чини се да у
Србији више не може да се дише. Неки мисле да због тога што је отежано дисање,
да у Србији нема живота! Међутим, то је претерано и преувеличано гледиште. Као
и све у Србији, уосталом.
Јесте да је
загађен ваздух у нашим градовима, а ни у селима ништа боље није. Гушимо се у
смогу, сумпору, угљен-диоксиду и угљен-моноксиду. И Бог ће свети знати чега све
то има у овоме што се назива атмосферским ваздухом којим полако али сигурно
трујемо плућа, срце, мозак, али и душу. Јер министарство екологије, надлежне
службе, влада, посланици у скупштинским клупама очигледно не знају шта удишемо,
а још мање колико је то опасно. Односно, да ли је стварно опасно?
Додуше, загађење
није од јуче. Озбиљни и савесни људи, стручни по овом питању, тврде да се код
нас загађује атмосфера, али и земља такође, вода, уопште околина деценијама
већ. Појединци сматрају да је загађење настало давне 1945.године. Од тада ми не
можемо од ђубрета главу да подигнемо!
Таложило се, таложило, и сада смо у светском врху. Наши градови предњаче по
загађењу. Ето, ипак смо по нечему први у свету! Мада има опречних мишљења и на
овој ствари. Као оно: „Чега се паметан стиди...“.
Било како било,
тек ђубрета је и превише у овој малој држави. Кад кажем ђубре, мислим и на дим
који немилосрдно куља из свакојаких димњака. Ђубре је и отров који излази из
поцепаних ауспуха бројних крнтија које се ваљају српским излоканим путевима.
Оних неколико термоелектрана, једна челичана и рудник злата и бакра сигурно не
служе производњи кисеоника. Исто као ни небројене топлане на мазут и угаљ. Али,
то је данак обнови и изградњи, индустријализацији, напретку, транзицији. Тако
да имамо данас ово што имамо!
Не треба потцењивати
отрове и ђубре што долази из бијела грла врлих нам усрећитеља. Као ни њихових
слугу у облику независних новинара, самозваних аналитичара, друштвених радника,
ма шта то значило, медијских звезда свих фела... Тешко ћемо се изборити с оволиким загађењем друштва.
Нема тог ветра, те кошаве која ће одувати дим и смог с овог простора. Оно што
нас загађује не можеш померити. Нити оно жели да се склони. Да оде некуда. Да
се прочисти ваздух. Да продишемо пуним плућима. Да и ми осетимо свежину. Није
нам суђено. Удисаћемо ми отрове док смо живи. Храна ће нам бити загађена и пуна
хемије. Вода неупотребљива. Реке, језера, путеви, железничке пруге, оно мало
шума прекриће пластика, стакло и лименке. Уз понеку цркотину приде. Превише смо
загађени и згађени да бисмо нешто променили на боље. А није мало ни оних који
су се навикли на ђубре и дим. Цео живот су провели у смећу и прљавом ваздуху,
па се прилагодили. За другачије не знају. У смећу су свој на своме. Није им
лепо, али само да не буде горе. Овако се некако може. По свој прилици такви су
у већини. Стога је и тешко очекивати да ће се дим разићи. Нема овде светла на
крају тунела.
Миодраг Тасић
1 коментара:
,,cuti moze biti i gore,,pa se pitam sta je to ,,jos gore,, i ima li ga?odomacilo se to u narodu,e to je ono najgore i pisi taso pisi ...mozda ljudi shvate da u satiri nista nije smesno.
Постави коментар