Прометејска
одбрана истине
Пише:Ратко Божовић
У средишту видног поља
одабраних афоризама Нинуса Несторовића нашло се време које стагнира или иде
натрашке, уназад. То је био и остао друштвени суноврат. Видели смо да
афористичара понајвише интересује наличје
стварности изокренуте наглавачке. Зато се и труди да проникне у подручја ирационализма и да препозна сурову снагу свих
изопачености, индивидуалних и колективних. Ту се његов критички и сатирични дух напаја непрестаним
подстицајима који су се оживотворавали у тамној страни егзистенције, у
друштвеним и индивидуалним поремећајима, у патологији екстремних форми
постојања. Тако овај аутор и постаје хроничар
свеопште посрнулости наше друштвене заједнице. То је и разлог што су се
тамо нашла политичка чудотворства и
политика као позориште суровости и злочинства.
Све се то нашло у форми критичког неспокоја и ироничног односа према
власти и њеним поданицима.
У време екстремне кризе, која се одужила, појавила се
плејада афористичара непомирљивих
критичара затвореног и аутократског друштва.
Њихова побуњеничка енергија, као чин сатиричног мишљења у којем је
доминирала иронија, подругљивост и досетка, оспоравала је политику злодела и
злочина, исмејавала власт која је поништавала
слободу, истину и закон, извргавала руглу морално неосетљиву поданичку
свест. Биле су то снаге непристајања на свудприсутну депонију
баналности и политичке апсурдизме. Снагом талента и креативном луцидношћу
придружио им се Нинус Несторовић и постао најдоминантнији стваралац сатиричне имагинације.
Наш историјски удес било је тешко пратити блеском ироније, каламбуром
хумора и простодушним смехом највише стога што се друштвена стварност нашла у
близини трагичног и ружног, па је било сужено пулсирање смехотворства и
хумора. Непоткупљива критичка јавност
ипак је призивала креативну и критичку
снагу сатиричног непристајања. У њеном присуству, истина не делује као привид у мрклој ноћи и
као нестваран призор. Ваља се сетити и мишљења Исидоре Секулић да трагика
доноси катастрофу и хаос, а хумор успоставља ред и мир у хаосу. То се односи
и на сатирични дискурс Нинуса Несторовића. Његов је хумор атак на бласфемичност и преваралогију вештачки
фабриковане јавности. Зато има и терапеутско и критичко значење. Тај критички
ерос делује уверљиво јер се стиче утисак да се аутор списа
Боже,упрости нам домогао кључа
којим се откључавају браве иза којих се истина скрива.
А велика је мука са истином јер
никако да се до ње стигне, никако да се обзнани. Знамо само да је одсутна. А гола
истина делује као беспомоћни крик, као привид у мрклој ноћи, као нестваран
призор и измишљен “догађај”. Истина се доживљава као лаж. Лаж је заменила
истину јер су је тако и представили и манипулатори и блефери друштвеног и
политичког живота. Због чега је то тако? Лаж је наша одредница и лакши пут
политичара да господаре друштвом и људским душама. Постала је вештина која се у
нас одомаћила и одавно се упражњава као доминантна форма постојања, као важно
егзистенцијално упориште. То је начин да се сви у лажоманском друштву лакше
одевају у самопреваре, да комотније опстају под маскама у театру апсурда
овдашње стварности. Тако испада да се без истине може, а без лажи никако.
Преголемом присуству лажи вероватно доприноси и то што у нас не постоји баш
најбоље памћење о томе шта се у нашој балканској ноћи догодило и шта се и даље
догађа. Што је најгоре, наша прича није
до краја ни испричана, није исказана
веродостојно. Тамо где су лажи дебеле, истине морају да буду танке.
Казује Несторовић.
И кад је заокупљен трагањем за
истином и кад зна да је неће досегнути, сатиричар не посустаје. Не посустаје ни
онда кад зна да исину не вреди тражити у средишту политичке онтологије, јер она
се скрива у баруштини политичке патологије. Смишљеним методама испирања
мозгова, спиновањем јавности и лукавством индоктринације одавно се намеће
безобзирна калкулација и воља за моћ политичких елита. Наша хаотична транзиција
увелико показује да није само у рату прва жртва истина. После петооктобарских
догађаја није дошло до неопходног дисконтинуитета са претходним системом. У неодлучности да се иде до краја у
обзнањивању прљавштина злочиначког режима, да се обзнани истина која је
заударала од крви, трулежи и распадања садржан је фатални неспоразум у
разумевању истине. Док се истина прикривала или одлагала, изгубљено је
драгоцено време, а тиме и могућност да се оствари оно што је било неопходно са
становишта политике као свесног усмеравања историје. То је било довољно да
актуелна политика добије и трагична
исходишта.
»Говорити истину«, пише Паскал,
»значи навући омразу на себе«. Нинус од тога не бежи. Напротив. То што себи
неће приредити такву »нелагоду« ни прагматични политиканти ни комформисти ни
полтрони – љигавци, одважни сатиричар, као Дон Кихот, креће на ветрењаче. У нас
се усталило искуство: кад прећутите људска неваљалства и неморал владајућих
елита, оних који одлучују о судбини свих, нисте »спорни«. Ко је спреман да
говори истину спреман је да дође у
конфликт са протагонистима деструкције, насиља и злодела. Наше искуство о
репресији у односу на истину у непосредној је вези са силама система које
блокирају путеве до вишеслојне стварности и до њеног комплексног разумевања у
коме је неизбежан иронијски дискурс утолико пре што се иронија спрда с нама.
Кад је овде, у стварности, демонстрирана
политика која је од друштвене заједнице створила пакао, постало је јасно да је маскирана
друштвена збиља завршила у репресији
према истинољупцима. Довољно се подсетити на нашу идеолошку прошлост, да би се
видело колико је тешко одгонетнути да ли је истина наших комуниста било
братство и јединство или национализам
који је склизнуо у форме ксенофобије и фашизма. А наше друштво у транзицији кад
год је блокирало трагање за истином
радило је против себе, доводило је у питање структуралне промене. А њих нема
без способности суочавања са истином. Та способност је овде изгледа закржљала.
А политичка демагогија доноси највећу штету кад разбија огледало истине.Тако су
наши врли политичари постали времеубице, разлог за стална кашњења. Они у прагматским
амбицијама као да не схватају да нагомилане заблуде и слепило у откривању
истине постају бедеми којима се скрива веродостојна слика стварности и
стварност истине. А кад нема слободе нема ни истине. Оне и не могу једна без друге.Кад нема једне нема ни друге.
У сваком случају, тешко је изаћи
из сложених друштвених стања која се око
истине плету и расплићу. И кад је истина
и »уловљена«, немогуће је поуздано обухватити и погледом и духом. Да би се
стигло до стварности истине неопходно је суочити се са суштином друштвеног
живота, спознати »како« се животни процеси збивају и »зашто« имају таква
исходишта. Међутим, све је то доведено у питање јер не постоји непоткупљива
критичка јавност, а актуелној владајућој елити највише одговара фалсификат истине.У
томе јој помажу тајне службе које безбедно пласирају своју верзију кривотворене
истине. У њој је могуће да тајност прогута јавност. Остаци арканске државе
имају снажна упоришта у политичком
животу и свакодневљу грађана.
Насупрот таквом фалсификату стварности
своје место заузимају и хумористи и сатиричари. Хумориста пуца маневарским,/а
сатиричар бојевим мецима. То је афоризам Жарка Петана, који је покушао да
разграничи хумор и сатиру, мада су сва разграничења, ипак, условна бар кад је реч о уметности афоризма Нинуса
Несторовића, код кога и хумор нагиње сатиричном исказу. Његови афоризми
делују
као ласерски зраци у мрачној комори.
Оштроуман, луцидан и сумњичав, афористичар истражује присуство
карикатуралног и у друштвеним појавама и у људским ситуацијама и у човековом
карактеру. Чини то као слободан човек, као стваралац од
савести и карактера. У ствари,
он је побуњеник, бунтовник и умом и срцем. Као жишке које су се нашле у његовом
унутрашњем пожару, као горке и отровне пилуле које лече, његови афоризми сежу до разложне критичке мисли која
својом креативном субјективношћу брани
визију света и смисао постојања слободних људи насупрот онима без карактера, који
не знају ни за стид ни за достојанство. Присташама несносне идеолошке тупавости
и симулирајућег патриотског и шовинистичког лудила аривистичког полусвета
приређује субверзивну негацију. Са страшћу побуњеног сатиричара, ма колико да припада мањинској
групацији која се налази на маргини, не посустаје у снази непристајања и разборитости противљења. За све то нису прикладни
маневарски меци нити било каква симулација. И зато што открива и исмијава лаж,
лицемерје и примитивизам, он неће да покреће долап у који су упрегнути његови
суграђани. Неће да плови низ струју колективног губитништва и беспризорног
глупарења. Личности из политичког живота обликовао је као опскурне негативце,
као персоне које су се не само политички демаскирале већ и драстично одљудиле.
Он је увек полазио од карактера њихових личности, од природе њихове изопачености.
Несторовић је показао да сатирични
афоризам припада култури у којој се, уметничким мајсторством и артистичком
имагинацијом, успоставља критичко непристајање на деградацију људског постојања
и изобличавање човекове природе. Зато се он и појављује као „преступ” и као
„прекршај” у односу на репресивни систем друштва и човекову унутрашњу
неслободу, као осмишљено противљење политичком, идеолошком, естетском и моралнм
догматизму. У визији сатиричара садржана је непоткупљивост мисије која брани индивидуалитет, разлике и
тоталитет. Сатирични исказ темељи се на иронијској деградацији безобзирних
властодржаца, жестини жигосања и
хиперболичном исмевању и немилосрдној оптужби посрнулог света. Најкреативнији
наши афористичари, у чијем је врху Несторовић, мисле својом главом и слушају
свој унутрашњи глас, супротстављају се баналном декору сваконевља и глувом добу
свеопште кризе. У њиховом сатиричном афоризму, поред одбране слободе,
препознатљиво је и настојање да се приближе савест и разум као зависне вредности.
Предрасуде, лажи, манипулације и
мистификације постају предмет жустре
ироничне опсервације у сатиричном афоризму Нинуса Несторовића. Ту су се нашли
нови прилози за глосаријум нашег пропадања. Код афористичара сатиричног смера
какав је Несторовићев нема ни лагања, ни пренемагања, ни сентименталности. Он
говори у своје име, али и у име оних који нису у прилици да се успротиве
проклетству поништавања вредности људског дотојанства. Кад брани слободу,
правду и вредности, кад брани човечност, чини то јасно да јасније не може бити.
Био је то његов пут до прочишћеног
афоризма као неумољиве мисли наше суморне садашњости. Показало се да такав
афористичар није само паскаловска трска
„која мисли“, већ и трска која пробада чиреве људске трулежи.
Тематски најближи овдашњим кризним временима, Нинусови афоризми
вероватно ће доживети активну и актуелну рецепцију, али су свакако највреднији
они који поседују универзално важење и
који су смишљени за дуго трајање. А таквих је и највише. Познато је да су
одавно у нас сатирични афоризми најубојитији
коментари нашег свеопштег пропадања. Духовито оштроумље и критички ерос
само је део стваралачког идентитета сваког афористичара од креативног формата
какав је Несторовић.
А, друштво које спречава бујање сатире –
оскрнавило је невиност истинољубља и спонтаност слободе. Оно је на тај начин
укинуло важну форму опирања злу и деструкцији.
Хладна глава и ледено срце опстају у менталној непроветрености и свеопштој
апатији и равнодушности. Политичке
демоне савремености посебно апострофирају мајстори сатиричног афоризма какав је
Нинус Несторовић. У време наше екстремне
кризе, која још траје, уметници афоризма бушили
су прљави балон застарелог друштва. Њихови афоризми постали су вирус
критичког мишљења. И кад год је усахла
критичка јавност, герила наших афористичара очитала је свима лекцију из
грађанске непослушности. Њихове критичке рефлексије сведоче да се може
дијагностификовати и свет окренут наопачке. Тако је афоризам, у нас, постао и
најбриткија критичка реч, као што је Кораксова карикатура најубојитији
политички коментар. У том погледу, Нинус и Коракс су у блиском сродству као
градитељи критичког мишљења и алтернативне јавности. А у јавности која је обликована лажним
огледалима, Нинус је логиком поузданог вредновања, са одговорношчу савесног критичара показао колико познаје
суштину друштва и душу сатиричног афоризма.
ГОСПОДАР НИНУСИЈАДЕ
или нека о књизи ''Боже, упрости нам''
Ако је
прихватимо мишљење да је афоризам ''роман без сувишних речи'', онда Нинус
Несторовић одавно заслужује статус нашег романописца класика! Без обзира на
његов став да је ''афоризам књижевно дело у којем писац има веома мало простора
за доказивање'', сам Несторовић низом истинских бравура-каламбура указује
колико ''прави дриблинг духа у скученом пределу'' нуди шансу за шире
сагледавање наше средине и овог времена. Својом новом збирком ''Боже, упрости
нам'' поново промовише Србију као рај за сатиричаре и афористичаре. А тај се
рај стално увећава! Што је нама горе, њима је боље. Рудокоп из кога ваде своје
златно грумење је неисцрпан пошто живимо у друштву и епохи које непрестано,
увек на нове начине, ревитализују зло и глупости. Шта више, нека од тих достигнућа
не могу се достојно искарикирати у мери којој заслужују.
Захваљујући
понајвише политици (са њеним најистакнутијим носиоцима) Србија је колико
комична толико трагична, па посао духовитих никад није без почетног материјала.
Кроз хумор, поготово афоризам, који је постао драгоцена "либела друштва
тојест онај мехурић који региструје ненормално" ублажују се и изврћу руглу
неки од најгорих удараца које нам стварност наноси. А кад се једном нађе смех,
без обзира колико болна ситуација била, мука се лакше преболи. Сваки осмех, као
уосталом и слобода, има неку озбиљну бору на челу.
Социолошки
гледано, афоризам је врста изреке изразито иронијске семантике, па самим тим
адресиран ка писменијим слојевима друштва. Та уметност изабраних речи - између
пословице и досетке, садржински збијена и мисаоно густа - одувек је
подразумевала могућност за обликовање важних животних искустава.
Сама дефиниција "афоризам" временом
се мењала, од Хипократове оригиналне употребе термина (у петом веку пре нове
ере) за описивање кратких медицинских учења до схватања које препоручује
Оксфордски речник енглеског: Кратка у одређеном облику и неколико речи исказана
изрека, која веома јасно изражава једну мисао; поучна мудрост која садржи
истину општег значаја. Афоризам је другачији од максиме, "изразито је
субверзивнији".
Душко
Радовић рече "Змај нам је био на почетку". Остаје дилема да ли је при
томе мислио на дечју песму или на највиталнији жанр овдашње књижевности. За
поезију намењену најмлађима суд одавно стоји, али не сме се губити из вида и
Змајева улога као зачетника српског афоризма. Његови следбеници, ти
"наследници светог жара", никад нису били без довољно надахнућа
поготово током последњих неколико деценија. Засипали су нас радовима по мери
своје епохе. Од "Јежа" и студентских гласила, дневних листова преко
радио програма све до телевизије отварали су се простори за пласирање:
"језгровитих а значењем богатих изрека усмерених ка сумњи на све постојеће
са циљем да буде смех до бола".
Показаће се, једног доброг дана, да су кроз
наше историјске ломове најбоље прошли управо "жонглери који су своју
духовитост испољавали као ангажман" пошто су најспремније дочекали погана
времена. Својеврсна интелектуална герила знана као "Београдски
афористичарски круг" вербалним је диверзијама дуго и успешно деловала на
одржавање менталног здравља једног дела народа. Јер човек је створење које не
живи само од хлеба, него и од уловљених речи да га држе кроз искушења.
Када
постоји нека несносна дисхармонија која захтева додатни поглед, морални
стваралац афоризма спремно испоручује кратак и оштар шок на сервирану истину.
Није довољно само их прочитати и у себи промрмљати: ''Колико је истина, све је
истина'' Афоризми су подстицаји за акцију никако не за сагињање главе.
Управо зато
нове умотворине Нинуса Нестроровића, мајстора штитоноше из елитног ешалона
Александра Баљка, заслужују дубоко поштовање. Он зна са речима јер их добро
познаје. Познаје њихову снагу, њихову повремену величанственост, али и њихову
дубину. Интелектуална проницљивост, вишеслојно значење и поруке, лепота стила и
волшебна даровитост, све то одликује и
ову збирку пажљиво редигованих романа без сувишних речи. Увек бравурозан по
питању каламбура, Нинус опет увећава и овако велики траг посвећен парадоксима
свакодневног живота. Оригинално и снажно дело као синтеза литературе и
филозофије. Јер ''Сваки афоризам има три димензије: дужину, ширину и дубину''.
Све што
Нинус ради само је кап друге боје у океану нашег пораза. Али океан би без те
капи био компликованији за бродоломнике. Та кап светли! Тамо где се свака врста
власти одликује обесношћу и бајном егзистенцијом, од велике је кориси читати
власника "заоштреног пера". Као вид неслагања и немирења са терором
тако успостављене стварности.
У земљи у
којој ''Ми више не оплакујемо мртве. Само живе.'' драгоцено је смејати се и
мислити над књигом ''Боже, упрости нам''.
Петар
Пеца Поповић
0 коментара:
Постави коментар