Mali grad
Kad živiš u malom gradu možda nikada nećeš videti metro ili bulevar, ali zato svuda možeš stići peške. U jednom danu možeš otići na dve svadbe, tri slave, ili nekoliko kućnih ili baštenskih kafa. Od kuće do posla možeš sresti školske drugove, izabranog lekara, bivšu ljubav, penzinisanog poštara. Tačno znaš gde spava koji pas lutalica i ko je juče kupio jaknu na akciji u Lidlu.
Ako živiš u malom gradu ne može te niko lagati o svom poštenju. Sa tri telefonska poziva dobićeš porodično stablo, šest kolena unazad, popis svih ljubavnica njegovog teče, imovinsko stanje babe po ocu, ocene iz petog osnovne.
Ako nekome slučajo zatrebaš lako će te naći, na radnom mestu, u kući, na ulici. Ako mu baš trebaš, što duže budete pričali sve više će biti verovatnoće da ste, u stvari neki rod, da sve tvoje zna, voli i posebno poštuje.
Ako živiš u malom gradu ne moraš čitati novine, lokalne vesti se prenose uživo. Ko je umro, i od čega, ko se razveo, ko je kupio kola, ko s kim ne govori i ko koga tajno viđa, u zavisnosti od interesovanja. No, i ako te nešto od toga ne zanima, sigurno ćeš biti obavešten.
Jedino što u tom malom gradu ne smeš, je da iskoračiš napred. Ona dobra mesta, pozicije i pohvale rezervisane su za neke druge, odnekud pristigle, nekako drugačije. Ako u tom malom gradu neko i pokuša pohvaliti nekog "domaćeg" , vazda će se naći neko da se seti kako je bio slinav kad je bio mali.
Ali zato kad jednom umreš, što je grad manji to je veća sahrana i bolje posluženje.
Lela Milosavljević
0 коментара:
Постави коментар