МАРИНА РАИЧЕВИЋ: ТРОНЕДЕЉНО (М)УЧЕЊЕ НА ДАЉИНУ

Тронедељно (м)учење на даљину

Не бих да се хвалим, али ипак морам да се похвалим – за само три недеље постала сам невиђени корисник вибер комуникација који барата свим потребним вештинама и алатима. Средином ове радне недеље, која се полако ближи крају, укопчала сам да и вибер има опције: copy-paste, forward, share link, delete, edit & so on… Полако се уходавам и покушавам, у својој глави, да створим привид нормалног рада на даљину. Мој посао би био песма да наставу водим само у, сада већ веома драгим, вибер-групама да није обавезе да сваког понедељка и четвртка пратим РТС часове енглеског језика. Током ова два радна дана имам фиксно радно време, осталих дана – укључујући и викенд је клизно.

Понедељком и четвртком уредно на сточић паркирам - прибор, свеску и уџбенике за све разреде у којима предајем. Укључим и појачам ТВ најмање пола сата пре свог часа како не бих закаснила. Већ сам упознала и своје фах-колегинице са РТС-а… Имам их четири. Са њих три се баш фино слажем, али имам једну с којом се толико свађам (водим једнострани дијалог без повратне информације или feedback-a) да је супруг, испрепадан и забринут, једном утрчао у дневну собу да пита шта се дешава. Није баш за похвалу, али успела сам да активирам читав арсенал псовки свог пасивног речника. Нисам фан преноса било каквих утакмица, али сада саосећам са људима који навијају испред ТВ екрана. - ‘Ајде, ‘ајде, колегинице… изговори исту реч на исти начин као што си је изговорила први пут… ‘Ајде, ‘ајде… НЕЕЕ... ПРОМАШАЈ…

Саосећам и са људима који се свађају с укљученим телевизором док гледају дневник. Каже колегиница: “Драга моја дечице, сигурно су вам ваше баке и деке купиле бицикл… А знате како се каже бицикл?! … Каже се баик… Запамтите – Баииик… баиик… Тако је… Браво!

- АЛО, ало… Колезинице… Какве баке, какве деке… Какви бицикли?! Па и она деца која још увек имају живе баке и деке сигурно од њих не добијају бицикле јер су им пензије толике да, евентуално, могу да им купе кесицу бомбона или чоколаду када раном зором, једном недељно, похитају у дежурне маркете…

У четвртак сам “упала“ на час српског језика за први разред. Каже лепа и млада колегиница - учитељица: “Децо, запишите полако Ј о ц и н а з а м и ш љ е н а и г р а … Тако је… А сада ставите тачку на крају реченице.“ Ја јој се извињавам што сам јој банула на час као некакав супервизор, али… Колегинице, за име бога милога!

Ало, СТРУКО, “Knock, knock… Anybody home?!“… Гукни, огласи се!

Најновија порукa из ресорног нам Министарства је да ћемо после Васкрса сви прећи на исти систем рада… Значи… Goodbye, вибер-царство!

Хакслијев антиутопијски роман - “Врли нови свет“ управо се, као филм, одвија пред нашим очима. Ми и даље жмуримо… Шта чекамо?! … Да нас све попну на исту платформу?! Нека, нека се и попнемо… Можда ћемо са исте платформе сви колективно прогледати, а можда ће и разум васкрснути.