ПРАКТИЧНА ПРИМЕНА
Држава је строго забранила поданицима да излазе из својих домова због епидемије опасног вируса који је невидљив, као и обећани бољи животни стандард. Одрасли већ седмицама не одлазе на посао, деца не иду у школе, студенти тек сада не виђају факултете, а нико не излази ни у трговине, апотеке, занатске радње, нити посећује пијаце. Слободу кретања има само вирус. Старији могу да изађу из кућа тек када умру. А и тада су једини присутни на сахрани. Очекује се да држава наредних дана забрани и умирање. У општој несташици нема више ни информација које не одобре власти. Неки су новинари писали о тим несташицама, али су ускоро и они нестали. Такве су несташице завладале.
У таквој ситуацији створене залихе хране и хигијенских средстава по кућама почеле су озбиљно да се смањују, баш као и оптимизам који је људе држао претходних дана. Посебно је било тешко у малим и великим градовима, где су малограђани и великограђани јели и оно што се у редовном стању не једе. Разноврсна исхрана сводила се на то да једног дана ручају кромпир пире, следећег кромпир паприкаш, трећег дана рестовани кромпир, четвртог мусаку од кромпира, петог запечени кромпир... Викендом су могли да себи приуште и нешто другачије, па су спремали помфрит или крокете, треба ли да додам – од кромпира.
Ни ја нисам био у бољем положају. Штавише, суочио сам се с још једним, баш озбиљним проблемом – остао сам без хигијенског папира. Дружба је дружба, служба је служба, а потребе су потребе. Претражио сам цео стан, али нисам могао да пронађем нити један листић те, за мене, хартије од вредности. Најомиљенија српска изрека је: „Снађи се!“ Како да се, међутим, снађем, кад не знам шта ме је снашло. Биљака са листовима у стану више није било. Већ сам рекао каква је глад завладала. Пале су ми на памет новине, али сам од тога брзо одустао, јер су оне толико токсичне и кад се само читају. Тешка срца сам пришао кућној библиотеци. Нешто је из ризнице домаће и светске науке и литературе морало је да буде жртвовано. Први ми је под руку дошао Малроов роман „Људска судбина“. Али, није му било суђено да тако тужно заврши, јер је људска већ довољно невесела. Рука ми је посегнула за насловом „Сто година самоће“, али сам је брзо повукао у нади да ће моја изолација краће трајати. Већ сам назив следеће књиге у старту ме је одбио – „Арсеник и старе чипке“. Како је време неумитно протицало, насумице сам узео следећу књигу. Нисам ни видео њен наслов.
Кад сам обавио оно што сам обавио, тек тада сам видео чиме сам се послужио. На корицама је писало „Устав“. Летимично сам погледао шта пише унутра на преосталим страницама и видео да та књига гарантује слободу кретања, слободу мишљења, слободу рада, слободу окупљања, слободу информација...
- Добро је - помислио сам. – Ова књига је, ипак, нашла своју практичну примену.
Александар ЧОТРИЋ
0 коментара:
Постави коментар