Паметњаковићи
Све
распусти, штрајк понеки,
Баш
тако би рекли неки.
Раде
само два, три сата,
А
стално им мала плата.
Моје
дете, злато мало,
И без
школе све би знало.
Ено
га где дан васцели
С
другарима слике дели.
У
школи га само муче,
Да
рачуна, то га уче.
Па
све нешто да прочита,
Да
размисли, да се пита.
Хоће
да га укалупе,
Стављају
га у те клупе.
А код
куће поседамо,
Мало
тв да гледамо,
Па
кад почне вика нека,
Силне
свађе, бука, дрека,
А ми
телефон у руке,
Брзо
куцамо поруке.
Гласамо
за победнике,
Све
сређене, к’о са слике.
То
гледамо дана сваког,
Има
света свакојаког.
Ту би
мог’о да заради,
Само
да се упаради.
Али
опет не да мира,
Разредни
га зове, свира.
Тражи
да се активира,
И
прочита шта сервира.
Као
да ће ако чита
Да се
икад ишта пита.
Тања
Станојевић
0 коментара:
Постави коментар