ПЕНЗИОНЕРИ УЗВРАЋАЈУ УДАРАЦ
Деведесетогодишња баба Милка почела је да се
спрема за шетњу, по уредби владе, од 18 до 01 ујутру, односно, у том термину
пола сата и 300 метара од куће.
Она се дуго размишљала да ли то важи и за њу, јер
она живи у стану. Но, оставимо то по страни, баба Милка је почела да се спрема
већ у 17 часова, али је све то, како и доликује жени у тим годинама за
поштовање, ишло убибоже споро, као турске ТВ серије.
Требало би пронаћи одговарајућу мараму за уста и
нос, јер она није успела да набави заштитну маску; па онда, рукавице, па лична карта
да би доказала кад је рођена ако је полиција, не дај боже, заустави, да не
помисле да је млађа од 65 година; па шта да обуче... баба Милка је била госпођа
и није хтела да излази тек тако, без везе, па нека је и полицијски час у
питању.
Када се најзад некако средила, било је већ 20
часова, а за њу је то време било врло касно за излазак, плус што је пропустила
ТВ дневник. Зато је сутрадан баба Милка била спремна већ у 18 часова и изашла
је из свог стана у приземљу. Било је 19 часова када ју је полицајац зауставио.
-
Добро
вече, госпођо, колико сте дуго у шетњи?
-
Тачно
пола сата и ево враћам се, синко, ја споро ходам.
-
А
где станујете?
-
Па
ја не могу, дете, да проценим колико је то 300 метара...
-
Добро,
добро, али где вам је стан, у којој улици?
-
Па
како да не знам... Где је била она велика битка Срба и Турака?
-
На
Косову- одговори полицајац као из топа.
-
Е,
у Косовској улици ја станујем.
-
Ово
је та улица. А на којем сте броју?
-
Који
беше број носе на дрресу они фузбалери што дају највише голова?
-
Број
9- одговори полицајац као са пенала.
-
Е,
у тој згради ја станујем.
-
Добро,
довиђења, и пожурите.
-
Хвала,
дете, хоћу, идем што брже могу.
Чика Дракче с другог спрата изашао је у шетњу око
18, 30 часова, све по прошису: маска, рукавице, супруга... Око 19, 30 зауставио
их је полицајац.
-
Добро
вече! Ваше исправе, молим!
-
Изволите.
-
Колико
сте дуго у шетњи?
-
Тек
што смо изашли- одговори чика Дракче мртав хладан, а супруга трепну.
-
Господине,
ви и ваша супруга сте на улици више од сат времена.
-
То
не може да буде. Јесте да нисмо понели сат... Извините, молим вас?
-
Нема
извињења, мере ванредног стања се морају поштовати.
-
Али, како знате колико смо на улици?- чудио се
чика Дракче.
-
Дојава,
господине.
-
Хм...
Немојте нас, младићу казнити, па супруга и ја имамо минималне пензије. Ако нас
казните, можемо да скачемо у Мораву!
-
Ију,
тешко мени!- препаде се жена, да ли због хладне воде или новчане казне.
-
Добро,
хајде сад идите, али други пут пазите.
-
Хвала,
младићу, хвала!- рекоше углас супружници, а чика Дракче настави.- А оном Љубиши
ћу се осветити кад- тад за ово. То је само зато што нисам гласао за њега да
постане управник зграде, све му је мало, био је директор у фирми, па мисли и
даље да руководи.
Чика Стева са трећег спрата, геометар у пензији,
изашао је нешто после 18 часова са метром у рукама који је био дугачак 20
метара и почео да мери тротоар.
-
Шта
то радите, господине?- упитао га је полицајац.
-
Хоћу
да измерим 300 метара од моје зграде, тако да знам докле могу да се шетам.
Полицајац се почеша по глави, а чика Стева стиже
до 300- метра, видно заморен, али задовољан урађеним послом. Извади креду из
џепа и обележи границу.
Остали станари ове зграде нису хтели да излазе у
шетњу. Можда ће неки други дан или су се толико адаптирали на собне услове.
После пар дана објављено је да се пензионерима
повећава шетња на један сат у време полицијског часа.
Миодраг Лазаревић
0 коментара:
Постави коментар