Tebe je neko gađao, a pogodio…
Običan narod nikako se ne slaže s tim da je skorašnja
epidemija izazvana nepoznatim virusom kome nijedan naučni centar ni klinika ne
mogu ništa poslednjih meseci. To je isuviše strašno.
Za običan svet je mnogo prihvatljivije da se
neki ludi naučnik toliko oduševio svojim znanjem da je rešio da ga iskoristi da
malo promeni svet. Da zaustavi ratove, sva zla I nepravdu. On ima gotov lek,
samo čeka da se ljudski rod zakune da će biti bolji.
Šaljivdžija neki! Čak I da je tako, to ne znači
da smo u bezbednoj zoni.
Evo, šta bi o tome ispričao moj stric.
* * *
Kad sam bio golobradi mladić, recimo tamo
daleke 1957. godine, odem kod najstarijeg brata u Vojvodinu. On me upiše na
kurs za vozača. Već sledeće godine vozio sam u transportom preduzeću, a one
potom, kao najbolji radnik, dobijem novi
šleper. Mojoj sreći nije bilo kraja! A još mi došla vest da si se ti rodio, moj
prvi sinovac. Prvom prilikom, kad sam tuda, skrenem s puta pa ga parkiram
nasred sela. Čudilo se I staro I mlado, takvu grdosiju niko nije video.
Mi šoferi smo imali običaj, kad se vratimo sa
puta, da se zapijemo u kafani pored preduzeća. Tu se pilo I nadugačko prepričavalo
sve I svašta.
Ali, sutradan, mene šef pozove na raport.
- Sinko, potrošio si mnogo goriva. Da nisi ti
skrenuo sa maršute?
Kako sam ga cenio I voleo kao oca, nisam hteo
da ga lažem.
- Šefe, pravo da ti kažem, jesam! Stigao sam
ranije na istovar, a kako mi se rodio bratanac, išao sam da ga vidim. Ako
možeš, praštaj!
On me kaznio novčano, a mogao je da me otpusti.
Hvala mu!
Požalim se ja kolegama, a oni kažu da se I
njima čini da ima neki cinkaroš. Izgleda da njegov zemljak, Grade, često ide u
upravu I prenosi šta čuje. Pratili su ga neko vreme I uverili se da je on taj.
* * *
Kako se nije vozilo tokom vikenda, dešavalo se da
kamiondžije iz daleka parkiraju u krugu njihovog preduzeća. Tu se oni priključe kolegama u restoranu, pa
druženju I priči nikad kraja.
Ubrzo posle one kazne, zatekao se jedan takav,
mlad vozač, pa onako pijan se hvalio svima kako je dve noći noćio kod jedne
mnogo lepe žene čiji je muž bio na putu.
Čak je I mahao njenom slikom.
Sutradan je otišao. Kada se Grade vratio sa
puta, cela kafana je već ispredala priče o mladiću I njegovoj ljubavnici.
Dodavale su se svakojake pikanterije koje dokon um može da izmisli.
Grade je I sam uživao u tome. Kako je slika
stajala kod kelnera među pićem, zatražio je da je vidi. Umalo se nije srušio na
pod kada je prepoznao svoju ženu. Čvrsto stežući sliku, pojurio je kući.
Kako je on izašao, nastupilo je ludilo u kafani.
- Je’l on to ode kod šefa da mu kaže šta je čuo?
- Možda dobije povišicu za tu vest.
Za to vreme, Grade je prebio svoju ženu. Zatim
je tražio je da mu sve prizna. Kako ona nije imala šta, tukao bi je ponovo.
***
Šoferi su bili zadovoljni osvetom. Tako mu I
treba!
Ali, od njihovih žena su počeli dolaziti abrovi
o stradanju jadne žene, pa se sad svi zapitaše da nisu preterali.
Kako danima nije dolazio na posao, reši se
jedna delagacija da ode kod njega I kaže mu u
čemu je stvar.
Zatvorio bi im vrata ispred nosa, ali prvi među
njima je bio njegov kum, pa nije imao kud. On odmah otpoče pitanjem:
- Je’l ti kume, nosiš kuminu sliku u novčaniku?
- Nosim uvek!
- Odbrusi Grade.
- Pa gde ti je?
Grade otvori novčanik. Stvarno je nije bilo.
- Neko ti je uzeo tu sliku – nastavi kum mirno -
i iskoristio je da ti se osveti. Neki je razlog imao, proklet bio! Ti znaš
zašto I kako, nismo zbog toga došli. No smo došli da ti kažemo, da pustiš ženu,
ona ništa nije kriva. Tebe je neko gađao, a pogodio i nju.
Posle toga, Grade više nije ulazio u kafanu. S
posla, išao je pravo kući.
Žena mu nije živa, to znam sigurno. Sad kad
idemo tamo, ako ga zateknemo u životu, da svratimo da ga pitamo da li se seća
ovih stvari.
Predrag Rajković
0 коментара:
Постави коментар