На вријеме сам памети се дозво
Кренуло ме да пишем сатиру
Идеје ми често саме дођу
Некад пецнем полтроне и курве
Некад пецнем боме самог вођу
Кажу браво, сам' настави тако
Треба да се глас народа чује
Да је Тесла политичаре слушо
У мраку би били још без струје
Нешто мислим баш ми ово прија
Цитирају моје афоризме
Кад би народ мало главу диго
Избјегли би нове катаклизме
Ал' ме брецну кад се сјетих многих
Што због риме завршише к'о губави
Спустих лопту, оставих сатиру
Почех писат пјесме о љубави
Њежне риме сад се нижу саме
Косе црне и очи зелене
Тиха патња, пољупци у тами
Стваралачки занос носи мене
Сви се диве рецитују пјесме
Кажу да ми Јесењин није раван
Сваком прија кад га други хвале
Могао бих можда постат славан
Али срећа увијек кратко траје
Бити славан суђено ми није
Да ми жена има косе плаве
На уму сам мор'о имат прије
Саслушања претрпео сам страшна
Коме спјевах стихове љубавне
Чије црне косе мене носе
Чије сањам ја очи зелене
Кад размислим треб'о сам и знати
Од сад коло играћу на кецу
На вријеме сам памети се дозв'о
Сада пишем пјесмице за дјецу
Момир Васић
0 коментара:
Постави коментар