ПРЕДСЕДНИКОВ БЕС
Неприкосновени и дугогодишњи председник државе и шеф владајуће странке био је затечен првим вестима у изборној ноћи. Није могао да верује шта му саопштавају чланови његовог штаба. Резултати су после затварања бирачких места стизали из свих делова земље и већ је могла да се склопи слика како ће изгледати будући парламент.
Председникова љутња је расла из часа у час и претварала се у срџбу.
- Ово је катастрофа! – хуктао је нервозно и шеткао по свом огромном и баснословно опремљеном кабинету у председничкој палати.
- Михаиле Сергејевичу, ви сте ми лично одговорни за ову несрећу од избора! Ви сте криви за бродолом! Испитаћу ја шта сте радили у кампањи. Служба ће се озбиљно позабавити вама. Дао сам вам поверење, а ви овако – нож у леђа!– викао је председник државе на свог подређеног који је претходна две месеца био шеф изборног штаба.
Михаил Сергејевич Антонов се презнојавао, срце му је тукло као индијански бубањ, доња усна му је дрхтала, а лево око је поигравало. Знао је да председник озбиљно мисли и да је његова каријера успешног апартчика вероватно завршена. Да, завршена, без могућности да се нада било чему добром. Ако избегне лисице на рукама, то ће бити успех. Имао је осећај као да му је умро неко врло близак и да се то више никако не може поправити. До речи, међутим, није могао да дође. Није успевао да прозбори ништа у своју одбрану, да образложи како је дошло до изборног краха.
Председник се није смиривао. Настављао је да сикће:
- Михаиле Сергејевичу, имали сте на располагању све капацитете наше службе, милионе долара, скоро све медије, мрежу наших организација и у најмањем засеоку, а шта сте ви тиме постигли? - Како сада формирати парламент? Како изабрати нову владу? Хајдете, ви ми то реците?
- Доз... доз... дозволите, господине председниче... – замуцао је Антонов, али претпостављени није желео да га слуша.
- Нисте били довољно активни у кампањи. Ни ви, ни ваши сарадници нисте објаснили људима како треба да гласају. Е, сад ћемо морати сви да кусамо овај боршч који сте ви запржили, забиберили, пресолили и заљутили – председник је био ван себе.
На његовој ћели избиле су крупне грашке зноја, а лице му је било црвено као кавкаска паприка.
- Ово се никако није смело догодити! – врховник је подигао прст којим је припретио. – Ко ће нам сада у Европи веровати да смо демократска држава? Добили смо парламент у коме су само чланови наше странке. Оним странчицама које је требало да глуме опозицију дали смо и новац и просторије и наше чланове и простор у медијима... Све смо им дали, само да уђу у парламент и поделе неколико депутатских места? Михаиле Сергејевичу, не зна се ко је неспособнији – ви или они!
Артјом Смирнов (Русија)
Превод са руског Александар Чотрић
0 коментара:
Постави коментар