Интервју: Васил Толевски, македонски сатиричар
МАШТАМ О БАЛКАНСКОМ САТИРИЧНОМ ЧАСОПИСУ
Прошлогодишњу награду „Типар“ за
најбоље хумористичко-сатирично дело објављено на простору бивше Југославије
добио је скопски сатиричар Васил Толевски за књигу афоризама „Паклени рајски
врт“ (издање аутора, Скопље, 2018).
Толевски је рођен 1956. године у
Будимпешти, у породици избеглица из Егејске Македоније. Дипломирани је машински
инжењер и ради у Јавном саобраћајном предузећу у Скопљу. Написао је и приредио
двадесетак књига афоризама за које је, међу осталим, добитник награда „Радоје
Домановић“, највишег признања Града Скопља, „Драгиша Кашиковић“, „Чивијаде“,
„Наџи Наман“ у Либану...
ШИПАК: Због пандемије
вириса корона, и у региону и у свету је озбиљна ситуација, али сатиричари и
хумористи не би били то што јесу када не би реаговали и шалом и афоризмом. Шта
сте Ви написали на ову тему?
ТОЛЕВСКИ: Афоризам
је испуњен скривеном снагом и космичком енергијом да прикаже ауторову жељу да
се свака ситуација промени на боље. Тако је и са мојим афоризмима које сам
тематски обрадио, са жељом да се све ово што пре заврши и да људи продуже да се
крећу нормалним током:
Лакше би прошли са свињским грипом него са
короном. Некако, своји смо!
Не плашимо се
корона вируса. Толике
смо владе прележали.
Корона је врло друштвена. Она би да се упозна са
свима.
Лакше је са короном него са вођом! За корону ће
кад-тад пронаћи лек.
Заштитне маске против вируса нису измислили
медицинари! Већ – лопови.
Да је корона дошла раније, Србија би имала много
више становника. Нико не би могао да изађе из земље.
Велике силе пустиле су корону. Мале пуштају
голубове.
Сатиричаре не
можете изоловати.
Њима мисли саме
излазе из главе.
Ми смо одавно
изгубили биолошки рат. Откада се оно биолошко створење прогласило оцем нације.
ШИПАК: Који Вам је
афоризам најдражи, од десетина хиљада које сте објавили? Да ли се неки издваја
по томе што Вам је обележио каријеру или Вас најбоље описује?
ТОЛЕВСКИ: Кад човек
посвети цело своје слободно време ствари коју највише воли, онда је нормално да
се из тога нешто и изроди. Нисам присталица крилатице да „квантитет рађа
квалитет“, али у том мноштву афоризама које сам објавио, свако може наћи нешто
за своју душу. Мени је легао на душу: „У Библији пише: 'Не кради'. Али где се
чуло и видело да министар чита Библију?!“ Овај афоризам је прихваћен и од
читалачке публике, али и од публике на фестивалима на којима сам читао овај
афоризам. Ако је тачно оно Сфивтово, „да је афоризам огледало ауторове душе“,
онда у њему може да се види: да сам правдољубив; нисам лицемеран; не волим
дволичне, волим поштење... Јер, сатиричар мора да буде као микроскоп: да види
оно што човечје око не може видети!
ШИПАК: Како настају
Ваши афоризми? Шта Вас посебно инспирише?
ТОЛЕВСКИ: Немам неко
правило којим могу да објасним свој стваралачки рад. Једноставно, такав сам,
какав сам. Волим да упућујем критике свему постојећем. Не постоји неко писано
правило како се пишу афоризми, па тако ни ја не могу да јасније растумачим
настанак мојих афоризама. Из тога произлази да моји афоризми, а и афоризми
мојих колега, јесу плод ванматеријалне сфере. Они су израз духовног богатства
које имамо у себи и они су у корелацији или супротности са свиме што нас окружује.
Опседнут сам критиком свега постојећег и то не могу
никако да променим у себи. Не могу да променим свет око себе, али могу да
укажем шта није добро, које су ружне стране живота којег, иначе, сваког дана
трошимо немилосрдно.
Критичка страна литературе ми је добродошла да је
искористим као мач којим се трудим да сасечем све оно што нам заклања поглед.
Та критичност ме је увела у сатиричне воде и мислим да ту најбоље пливам и да
сам најзадовољнији када стварам нешто на такве теме. Иако, понекад претерам у
својој критици, па испада да превише нападам неке касте и сталеже у друштву.
Али, увек ме води једна мисао - да је боље да нападам једног, да бих одбранио остале,
којих је много више. Оваква моја вокација је највише инспирисана политичким
обликовањем друштва и појединаца у њему. Хвала Богу, захваљујући Сатани, имамо
људе који су схватили да је власт дата од Бога и да је треба искористити на
најбољи могући начин. И онда ту долази до толико материјала за критиковање да
су и сами аутори у немогућности да све ово обраде на свој начин. Деведесет
одсто мојих афоризама имају политичко-сатиричну конструкција. А колико су ми
радови успешни и едукативни, то могу да кажу само врхунски мајстори афоризма и
читалачка публика.
ШИПАК: Пошто сте веома
оштри у критици "свега постојећег", да ли сте некада имали, и каквих,
забрана, стављања на "црну листу" или непријатности?
ТОЛЕВСКИ: Моја оштрина је
теледиригована од квалитета носилаца негативних
појава у друштву, а то су углавном политичари и њихови колаборациони партнери.
Цео свој радни век, а да не помињем и животни, провео сам са „крстом на челу“. Зато је нормално да се на свој начин
обрачунавам са онима коју су одавно ставили крст на своје поданике, односно народ. За дивно чудо, а које мене као аутора „вређа“,
никада, ама баш никада, нисам имао „блиски сусрет треће врсте“ са творцима "црних листи" за одстрел.
Али, методе којима се врши обрачун са интелигенцијом у једној земљи нису
мимоишле ни мене. Ту, у својој земљи, ја сам „забрањени писац“ и не могу да
објавим ништа у утицајним средствима
информисања (ТВ, дневне новине, недељни листови, часописи..). У зависности од квалитета људи на власти
на послу, премештају
ме с једног места на друго,
али увек на ниже и са
мањом платом. Чланови моје
породице, жена и ћерке, трпели су због моје
критике према властима. Али ја
све то схватам као цену која мора да се
плати. И платићу, само да ми Бог да дà имам. Увек када ми се деси нешто непријатно
због моје сатире, сетим се Радоја
Домановића, Бранка Ћопића и мог драгог
пријатеља Растка Закића који су увек били на мети власти,
па кажем себи: „Гурај, Василе, ти си срећан човек!“
ШИПАК: Осим писања,
веома сте активни и као уредник, антологичар, преводилац, издавач и организатор
сатиричних манифестација.
На која своја постигнућа сте посебно поносни?
ТОЛЕВСКИ: У свету хумора и
сатире више сам од четрдесет година. Али са прекидом, због властитог
учешћа у локалној политици у својој општини. Када сам 2005. године изгубио
на локалним изборима од „коалиције издајника и коњокрадица“ из моје матичне странке и супарничке странке ВМРО, увидео сам све мане
државне политике и одлучио сам да
се, ипак, бавим оним што ми се највише допада – писањем.Али,
одлука ми је била да се тотално посветим раду у хумору и сатири. Тако ми се родила идеја да организујем вече сатире
најбољих афористичара на Балкану. Нормално, одлука је пала да то буде елита из
Србије. Волим Србију, српски народ, српску сатиру и њене ауторе. Баљак и Чотрић
су се одазвали мојој молби да нам буду гости (Симић није могао да ме удостоји
својим присуством због породичних обавеза). Било је то вече за памћење. Оба Александра освојили су Скопље, као кад
је наш
Александар покорио пола света. То је био позитиван
сигнал да и моја мала Македонија и њени аутори „крену
у поход“. Са пријатељем Николом Симовским
основао сам лист „Македонски
остен“, а потом је наш пријатељ Мице Јанкуловски обновио „Остен“, лист дуге
традиције и врхунски позициониран у свету карикатуре. Као закључак: То је био
дан када је покренута
хумористично-сатирична „машинерија“ у Македонији. Зато мојој другој отаџбини
Србији и мојим пријатељима из Србије хвала
на сарадњи,
хвала што сте нам отворили врата својих новина и електронских портала.
ШИПАК: Како процењујете
стање у македонској сатири? Има ли простора за објављивање и има ли квалитетних
и талентованих аутора?
ТОЛЕВСКИ: Тешко је подвућу црту између онога што сам планирао и онога што је остварено. Током ових десетак година угасили су
се и „Македонски остен“
и „Остен“, а нисмо нашли
снаге да издржимо до краја. Неколико година сам учествовао на конкурсима које је објавило
Министарство културе моје земље. Али, узалуд, никада нису ни прстом макнули да
нешто ураде. Страх од сатире био је јачи од њихове
моћи резоновања. Никако нису могли да прихвате да је
сатира огледало друштва, а да је демократија тамо где има и сатире. Власт која
прихвата сатиру не плаши се критике. И као
резиме за данашње стање у
македонској сатири: на прсте једне руке могу се набројати млади ауторе, немамо хумористичко-сатирични лист у коме се може објављивати, а оно
мало новина немају уреднике
који знају да мисле својом главом, тако да у тим листовима нема ни грама сатире, осим неколико
страначких новинара који за једну
кременадлу пишу све што им се наложи, и још то називају
сатиром. Тако да су Фејсбук и Твитер, за сада, главни „терен“
на којем наши „играчи“ испољавају своје знање и умеће. А то је за
квалитетну сатиру врло мало. Штавише – безобразно мало. Али, доћи ће бољи
дани, уверен сам у то.
ШИПАК: А како видите ову област на постјугословенском и
балканском простору? Прошле године добили сте награду "Типар" у
Пљевљима у Црној Гори, за најбољу књигу сатире објављену на територији бивше
државе и пошто сте приредили Антологију балканског афоризма и имате контакте с колегама, верујемо да знате шта се
и како пише у њиховим срединама.
ТОЛЕВСКИ: Хвала свима који
верују у мене и који вреднују мој рад. Награде у Плевљима и Даниловграду, за најбоље књиге,
дали су ми елан и потврду исправног рада, што значи да сам на правом путу у свету сатире. Учествовање на београдском
Сатира фесту, фестивалу аутора са бившег југословенског простора у
Плевљима, Данима смеха у Бијељини,
као и Балканским фестивалима у Нишу и Алексинцу, представљали су велике кораке у мом раду, а при томе сам упознао
и знатан број аутора са којима и дан данас
одржавам контакте. Верујем да сам један од ретких аутора који има импозантну библиотеку књига афоризама коју обнављам захваљујући колегама који ми шаљу сваку своју нову књигу. А
пошто сатиру пратим од 1974. године, откад
сам претплаћен на „Јеж“, неретко правим паралелу између „старе“ и „нове“ сатире.
Евидентна је разлика у квантитету у корист „нове“ сатире, али се квалитет препознаје у сваком тренутку и добу стварања. За квалитетан афоризам не постоји рок трајања. Србија је
направила васионски скок у погледу издаваштва, броја аутора и броја
конкурса, као и завидан број манифестација великог формата. Постала је светска велесила, њени
аутори су најцитиранији
на страним порталима, њихове књиге се са
задовољством преводе, а антологије српског афоризма „ничу“ на све стране. Тако је српска сатира постала „локомотива“ развоја савремене сатире и међу осталим државама бивше
Југе. Словенија се полако захуктава и хвата прикључак, макар радила врло опрезно и благо. Црна Гора и
Република Српска, односно
БиХ
тик
су уз српску сатиру и задивљује њихова
посвећеност према свим облицима сатире.
Традиционално окупљање аутора у Бијељини и изванредни портал за хумор и сатиру дају
велелепну димензију рада
тамошњих сатиричара, пре свега афористичара. Што се тиче
осталих држава на Балкану, стање је остало
непромењено: Грчка лута и не може да пронађе
пут да би ухватила прикључак са земљама бивше Југославије, док Бугарска и
Румунија држе стабилан корак на путу који су одавно трасирали. Радује податак
да аутори из земаља које сам навео све више продубљују своју сарадњу преко
пројеката који обележавају њихов рад и међусобно се упознају. Тако да антологије, а, пре свега,
најновији пројекат Александра Чотрића (Антологија
бугарског афоризма и Антологија
румунског афоризма), отварају врата
за међусобно упознавање и зближавање, а то је добар предуслов
да се уради нешто заједничко на пољу хумора и сатире. А што не би био покренут и неки нови лист, на пример – „Балкански остен“?! Ова
ми се идеја дуго година врзма у глави. Балкански лист са
онолико уредника колико је балканских земаља.
ШИПАК: Добили сте многа
друштвена и књижевна признања за свој рад. Која Вам највише значе?
ТОЛЕВСКИ: Кад сам се по
други пут појавио на сатиричној сцени, обећао сам себи да ћу се својски борити
да дођем до квалитета који би ми омогућио да уђем у свет врхунске сатире, међу
врхунске ауторе, како се не бих
постидео својих радова. Српску сатиру пратим више од четрдесет година и знао
сам да је то тежак подухват. Радио сам по десетак сати на својим афоризмима,
био престрог за наше услове, „цензурисао“ сам самог себе као никад пре. И, дало се приметити
да сам изашао из круга македонске
сатире у који
смо сами себе затворили. На
моју велику радост почели су да ми објављују афоризме у „Етни“, порталу
који има за уредницу врхунског познаваоца сатире - Весну Денчић, потом „Политици“, „Новостима“... Стизале
су понуде за наступе, објављивао сам ауторске књиге, уживао сам стварајући
Антологију балканског афоризма, антологију
„Наши
пријатељи“... Стизале су и награде и признања која ми, искрено, много значе. Али, награда „Радоје
Домановић“, коју нисам очекивао, далеко ми је најдража. Мислим да сам први странац
који је добио ову награду која носи име мог омиљеног писца сатире. Мислим да
ме је ова награда ојачала, дала ми подстрек за
даљи рад, али и створила је у мојој глави страшно безобразног „цензора“
који је био строжији него раније. Јер, носилац такве награде мора из дана у дан
да потврђује свој рад, а не да се уљуљка на ловорикама. Хвала Београдском
афористичарском кругу и Удружењу
књижевника Србије на
пријему у своје редове
и на овој награди.
ШИПАК: Да ли се слажете
с мишљењем да се у социјализму више уважавала реч писаца и уметника, па и
сатиричара, него данас?
ТОЛЕВСКИ: И те како.
Раније је држава имала дежурне плаћене „читаоце“
који су у опису радног места имали задатак да прате рад
сваког ко је писао нешто о друштву у којем одлучују „ликови“ који су нешто значили у то време, мислим на
политичке „ликове“. У то време је цео политички врх Југославије био
заузет читањем „Јеретичке приче“ Бранка Ћопића.
И због те сатиричне приче Бранко је имао таквих проблема, да је био изолован и прогањан, да је свој богати литерарани
живот завршио на плочнику испод моста са којег
се бацио. Данас нас „они“ не читају, што је увреда за све нас који се
боримо против кварљиве робе коју нам нуди
политичко тржиште. Мало од нас има ту срећу да га позову на некакав
информативни разговор, или да нас
опомену и „поделе пацке“ за наш рад. Често сањам како добијам највеће „признање“
за свој рад на пољу сатире – позив из Министарства унутрашњих послова на
информативни разговор због злоупотребе стваралачке слободе и деструктивног деловање по безбедност земље.
ШИПАК: Друштвене мреже
омогућиле су многима да пишу кратку форму, да то публикују и подводе под
афоризам или мисли. Да ли је то добро или лоше за прави афоризама и заиста
квалитетне ауторе? Да ли постоји опасност да та врста "демократичности у
књижевности" преплави и удави врхунску афористику, или ће неки „филтери“ некада одвојити
добро од лошег?
ТОЛЕВСКИ: Социјалне мреже
су само иницијална каписла
да се удесетостручи број људи који би да пробају да пишу афоризме или неке цртице.
Што и није лоше, јер тиме показују да им
је афоризам интересантан и они постају и остају наши фанови. Али постоји друга
опасност: Афоризам добија разводњену форму, квантитет уништава квалитет и долази до неприродног
раста тобожњих
афористичара. Тако да је човек које има свој
профил и чита афоризме збуњен од разноврсности која се нуди на његовом „зиду“. Али кад му се појави врхунски афористичар, пријатељ који поставља своје афоризме на његовом „зиду“, њему тек онда постаје јасније. И после кратког времена
он увиђа праву истину о квалитету, јер наш „интернет
пријатељ“ већ ствара слику о правој
сатири,
квалитетном афоризму и квалитетном
аутору. Тако да „филтер“ у његовој глави постаје све непропустљивији за „безкичмене“
афоризме. Тако да ја не видим опасност за расног аутора да његов квалитет
помути неко интернет шкрабало, осим ако то шкрабало не препише афоризам од
истинског афористичара. А таквих који прерађују,
обрађују и дорађују
наше афоризме има и биће их. Нажалост и
сада их има - међу другоразредним ауторима који маштају да буду прворазредни. Нека
их, нека маштају, интернет воли маштовите људе!
Александар ЧОТРИЋ
0 коментара:
Постави коментар