ЈЕСЕН У НАМА
Јесен је,
шта да се каже?
Већ први
хладнији дан забринуо је наше грађане (и сељаке). Дабоме, тада се одмах помисли
на зиму, тј. на огрев и зимницу; топлија одећа се подразумева, ако је нису
докрајчили мољци.
Комшија са
првог спрата, који је седамдесетих година прошлог века дошао с југа трактором,
распалио је у дворишту роштиљ, али уместо меса, на решеткама је месната, црвена
паприка, наравно, с југа.
Улазим у
зграду, а мирис печене паприке из приземља сведочи да је баба Миладинка још
увек жива (и здрава!).
Професор
хемије, Мика, с другог спрата, баш га је претерао! Угурао је некако дрвено буре
у шпајз у коме ће киселити купус. Каже да у подруму нема услова за тако нешто,
јер због силних киша и водурине од прошле године, купус може да повуче влагу и
да смрди на буђ, поготово расол. Прошле године, када је клао прасе у купатилу,
ми смо мислили да врши неке хемијске опите на жени.
На трећем
спрату опет вика и ломљава стакластих и дрвених предмета. У ходник прво излеће
женски доњи веш, а затим и тврђи предмети. Не би се баш могло рећи да је то
насиље у породици, јербо, новопечени бизнисмен Жика „Трафика“ туче своју
радницу и љубавницу, сумњајући у њено поштење (не зна се да ли финансијске или
неке друге природе?).
Док сам
откључавао врата свог стана, поред мене прође Стефан, средњошколац, у тренерци
с капуљачом на глави и с кошаркашком лоптом под мишком. Питао сам га шта има, а
он ми рече да нема ништа, умро му је јутрос деда, није издржао први хладнији
талас и најновије владине мере о стезању каиша и на крају се протегао. Он не
иде данас у школу, па ће зато мало бацати у кош. Вероватно да се дете мало
смири, помислих, јер жалост је жалост.
Уђем у
стан и погледам кроз прозор. Почела је и ситна киша да пада. Дежурни клошар из
кварта „залива“ фасаду суседне зграде и вероватно ће убрзо оставити 'ладно пиво
и прећи на „унучиће“. Али, да му не страда јетра...
Јесен је,
шта да се каже?!
Миодраг Лазаревић
0 коментара:
Постави коментар