ЉУДИ У ЦРНОМ
Људи у црним оделима почели су око поднева да се окупљају испред једне огромне зграде, дворца може се рећи. Хитрим кораком су напуштали скупоцене аутомобиле и још скупље џипове. Док су тако брзо ходали на њима су се клатили огромни златни крстови опточени брилијантима. Колико је успело да се примети, на левој руци око зглоба су имали „ролекс“ или „филип патек“ сатове, а на ногама ципеле са ознаком „пјаћоти“, „берлути“, или неке сличне. Око људи у црном врзмали су се неки типови ћелавих глава, кратких вратова, мишићавих надлактица и енергичних покрета који су вртели главама на све стране и - очигледно су представљали телесно обезбеђење.
Људи у црном су се окупљали у огромном салону на чијем поду су били оригинални персијски теписи, на таваници позлаћени лустери, дуж зидова гарнитуре намештаја у стилу француских краљева, док су зидове красиле слике најбољих руских сликара – Саврасова, Шишкина, Рјепина, Врубеља и других. Док су чекали да почне скуп, придошлице су стајале у групама по два-три човека и водили су веома занимљиве разговоре. Једно од тих ћућорења текло је овако:
- Да ли се сећаш оног Васиљева?
- Мислиш на Мишу из Вороњежа?
- Да, на њега.
- Па, шта је било с њим?
- Сахранио сам га.
У супротном ћошку салона разговор је ишао у овом смеру:
- Како иде убирање прихода у твом крају?
- Не баш најбоље. Избегавају, врдају...
- Мораш да их притегнеш. Припрети им. Знаш и сам шта је најефикасније.
Нешто даље, мало у десно, три човека су разматрала нешто веома значајно, због чега су понекад стављали руке на уста и говорили веома тихо:
- Брате, имаш ли неку добру везу у полицији или прокуратури Тугулимског рејона? Неки тип ме је пријавио да сам га киднаповао и да су га моји људи тукли. Ја сам их само послао да с њим мало попричају јер је насртао на једну девојку која мени припада.
- Имам људе, немој да бринеш.
- Е, па онда мораш помоћи и мени – проговорио је и трећи из групе. - Неки моји људи су пали са робом, јер су им „муријаши“ пронашли у колима „траву“ и „ексере“...
У још једном углу велелепног здања вођени су поверљиви разговори:
- Брате, купио сам најновији модел „бмв“ М5 са драјв погоном.
- Колико си га платио?
- Сто двадесет хиљада еврића.
- Ја сам, брате, око пола милиона уложио у ланац хотела и казина, па шта ми Бог да...
Тога часа у салон је ступио човек са највише злата на себи. Сви су прекинули разговоре, а он им се обратио громким гласом:
- Браћо, помаже Бог! Позивам вас да се помолимо Господу и призивом Духа светога отпочнемо овогодишње заседање Сабора наше Свете мајке Цркве!
Артјом Смирнов (Русија)
Превод са руског Александар Чотрић
0 коментара:
Постави коментар