Олако потрошене
паре!
Србија по свим
реалним параметрима није богата земља, али зато троши као да је чланица ОПЕК-а.
То јест, као да је пребогата изворима нафте и гаса, па може да расипа колико
јој се прохте. Да упоредимо само број службених аутомобила у Србији с онима у
Шведској, Данској или Холандији. Код нас свака шуша, ако је на државним
јаслима, има службено возило, возача, секретарицу, неретко и телохранитеља
(телобранитеља), нисам сигуран шта је правилно, мада оно прво често погађа
суштину!
За то време чак и
министри у земљама ЕУ, које нам бајаги служе као узор, на посао одлазе без
заштите набилдованих снагатора, по правилу јавним превозом или бициклом! И тамо
се зна где је потрошен сваки цент државних пара. Свако одговара посланицима за
свој рад, новинари истражују несметано шта и како чине народни представници, а
посебно како троше буџетска средства. Уопште, јавност је увек добро и
правовремено обавештена о свему што је од значаја за друштво и грађане.
Код нас влада
другачија пракса. Народ овде служи да изађе на биралишта и подари глас
владајућој гарнитури. Јер избори нису ту да би се нешто бирало. Заокружиш већ
осведочене и проверене кадрове, а они ће те усрећивати као и досад што су. За
сваки случај, ако народ није довољно свестан и склон је грешкама приликом
заокруживања, ту су ћораве кутије, Бугарски воз, сликање правилно изгласаног
листића и још многе сличне проверене методе. Међутим, све је то непотребно а
скупо. Зашто организовати изборе ако они ништа ново неће донети? Ето, у Србији
су последњи избори одржани пре више од три месеца. И још није изабрана нова
влада. У Хрватској и Северној Македонији парламентарни избори одржани су после
избора у Србији, и у обе наше суседне братске државе формиране су одавно и
владе. Код нас, рекосмо, ништа од нове владе. Зашто би и формирали нову владу?
Претходна је радила беспрекорно и ја збиља не видим што бисмо сада нешто
мењали?
Народ, радници,
сељаци и поштена интелигенција некад, данас радни људи и грађани, само треба да
раде свој посао. У фабрици, мада фабрика нешто и нема у изобиљу, на њиви, или у
школи, на факултету, у некој институцији, управном одбору, у некој од академија
и слично, усредсредити се максимално раду и напретку. Да свакога дана, у сваком
погледу, све више напредујемо. Политику и државне послове водиће политичар(и).
Зашто би се обичан човек оптерећивао непотребним и тешко разумљивим државничким
проблемима и надмудривањима? Како ће један бравар, макар био и Титовог интелекта,
разумети пријатељство између Србије и Израела када Израел признаје државу
„Косово“? А тек што Србија сели амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, и на тај
начин долази у сукоб и с Европском унијом, а ни две милијарде муслимана у свету
неће баш благонаклоно гледати на тај поступак Србије? Сигурно да је у позадини
нешто много значајније и повољније за нас, само што ми то не знамо. Зашто бисмо
и морали знати?
Има мишљења да би
српска јавност морала бити упозната са задуживањем земље, да зна појединости уговора
са страним инвеститорима, да знамо где и како се троши државни новац. Онај из
буџета, који се пуни из пореза, такси и акциза, казни... Нисам ни за тако
нешто. Верујем апсолутно изабраним народним представницима, премда их сам нисам
бирао. Плашио сам се короне, па нисам отишао до биралишта. Рекох, свако нека
ради свој посао. Ако се држава задужује, то се задужује због нас. Одувек је
тако било. Напред поменути бравар није жив већ четири деценије, али наша држава
уредно исплаћује његове дугове. Исплаћиваће их до 2041. 61 годину након смрти
највећег сина наших народа и народности отплаћиваће се дугови које је он
направио или су направили они из његове свите. И чини се да су се сви одрекли
овог највећег сина осим Србије. Само Србија отплаћује Титове дугове!
Колико смо сада
дужни и колико дуго ће се враћати садашњи кредити, можда је боље и да не знамо?
Од великог знања хоће глава да заболи. Уосталом, већина мудрих глава у земљи
Србији апсолутно верује владајућој гарнитури. Шта год одлучила председница
владе, пошто она има највишу власт по Уставу Републике Србије, већина
економиста, правника, академика, професора универзитета, новинара и аналитичара
ће поздравити као најбоље решење. Ако и не поздраве, макар ће прећутати. А
ћутање је знак одобравања. Дакле, председница владе и њени министри раде увек
најбоље и најисправније. Независна штампа и јавни сервис такође не налазе у
њиховом раду ништа штетно или лоше. Тек тужилаштво и истражни органи до сада
нису пронашли неку неподопштину, да не кажемо прекршај, или не дај Боже
кривично дело код истих. Стога убудуће прекинути с изборима, изборном кампањом,
деловањем политичких странака... Све је то непотребан трошак у ово време кризе,
транзиције, изградње новог друштва. Окренимо се раду и напретку. Светла будућност
не чека неодлучне!
Миодаг Тасић
0 коментара:
Постави коментар