Милан Р. Симић
Досадашња ропства су
потврдила.
Ми смо најстарији
бескичмени народ на свету.
Они су направили пустињу,
фатаморгане су оставили нашој машти.
Наша историја игнорише
поразе.
На сигурне читаоце могу
да рачунају само писци графита.
Код нас долазе и
демократија и диктатура, али диктатура остаје много дуже.
Више немамо домаћих
издајника.
Рехабилитација зато и
постоји.
Крај афоризма: више
немају шта да униште.
Не, не треба ми паметан
телефон.
Имате ли паметан
телевизор?
Непоштеним изборима
помогли су фалсификовани резултати избора.
Мислите ли да ми је Црква
случајно дала орден?
Знате ли ви колико сам га
платио?
Опозиција је добила
посао.
Ради за власт.
Лако је демократији да
кажеш нећемо те више.
Кажи то то диктатури.
Правда: бајка за одрасле.
Уз оволико испраних
мозгова, лако је бити геније.
Многи ми завиде.
Имам по један оброк дневно.
Афоризми нису празне приче.
И потурице су наша
традиција.
Хлеба и епидемија!
Како сви, тако и ја.
Глумим мазохисту.
Живео народ!
Некад се могло.
Струка прави будале од
нас.
С лакоћом испуњава задату
норму.
Скини маску да видим ко
си?
Буди Бог с нама.
У свету нема ниједног споменика разумном бићу.
Све је више оних за
које се питамо зашто се ови људи не лече?
На мом телевизору,
кад искључим тон, слике настављају да лажу.
Па шта ако сам
атеиста?
Анђела чувара добио
сам по службеној дужности.
Продајем
олакшавајуће околности.
Ја сам
неуропсихијатар.
Докторе, а зашто
мене питате од кад се осећам као двострука личност?
Питајте њега.
0 коментара:
Постави коментар