ДОГАЂАЈ НА ЈЕЗЕРУ
Михаил има осам година, а његов брат Григорије две године мање. Они су веома бистри и живахни дечаци који са родитељима Аном и Сергејем живе у граду Тверу, на обали Волге.
Миша и Гриша, како их зову укућани и другари, као и сва деца, воле да се играју, посебно преко кратког, али топлог лета. Тада са родитељима одлазе на велико вештачко језеро, где се купају, сунчају, пецају рибу, плове чамцем, играју фудбал...
Једног страшно топлог августовског дана дечаци су стотинак метара од обале, на ивици шумарка са брезама, почели да праве скровиште од речне трске, шибља, папрати, грана дрвећа и венаца траве. Подухват је добро напредовао и за неколико сати су направили избицу која је имала зидове од уплетеног растиња и кров од сасушене траве.
Миша и Гриша су тако направили своју кућицу из маште, а у њу је улазак, одим њих, био дозвољен само омиљеном кућном љубимцу - псићу беле длаке Лоњи. Браћа су у сеновито скровиште сместили своју лопту, пецаљке, кантице, лопатице, грабљице и друге реквизите и играчке.
Родитељи су били поносни на своје малишане због њиховог „градитељског подухвата“, па су желели да га овековече. Мама Ана је смартфоном фотографисала кућицу и одмах је то објавила на својем профилу на друштвеној мрежи „У контакту“. За кратко време фотографија је добила много свиђања, а неки Анини виртуални пријатељи су слику поделили на својим профилима. Зелени објекат на обали језера постао је врло популаран.
Следећег дана око поднева испред кућице се окупило двадесетак људи. Најуочљивији су били тројица камермана, поред којих су се налазиле три љупке новинарке, све плавокосе. Осим њих, били су ту и људи у елегантним оделима и белим кошуљама и, углавном, са црвеним краватама.
Један од тих званичника је нешто говорио испред кућице, док су испред њега били постављени микрофони телевизијских и радио станица. Повремено је марамицом брисао зној са орошеног чела, али га врућина није спречавала да говори жустро и дуго.
Усред те досадне говоранције наишли су Миша и Гриша, у пратњи верног Лоње. Пас се узнемирио видевши непознате људе, па је почео да лаје. Вероватно је помислио да су незнанци дошли да заузму и његову кућицу. У једном тренутку се залетео између ногу присутних и ујео је за ногу говорника. Настао је метеж, јер су новинарке завриштале, што је створило панику, па су окупљени почели да беже. Неко је закачио носећи стуб кућице и она се срушила. Дечаци су се узнемирли због призора, па су заплакали. Неки људи су им пришли, да их утеше. Однекуд су се ту нашле и карамеле марке „коровка“ које су завршиле у рукама Мише и Грише.
Говорник се из тог метежа извукао великом брзином обрео у свом црном, огромном, климатизованом аутомобилу. Већ је причао мобилним телефоном са директором болнице:
- Овде градоначелник Герасимов! Долазим за неколико минута. Спремите вакцину против тетануса, ујело ме је једно пашче!
Затим је телефоном позвао своју медијску саветницу:
- Света, надам се да се снимци мога говора пре оног хаоса могу искористити за телевизије. Проверите како су новинарке монтирале и припремиле прилоге. Хоћу да се емитује извештај како отварам још једно здање за одмор наших трудбеника! Желим да знају да радим нешто добро за њих. За неколико дана су локални избори. Сваки овакав догађај може бити од пресудног значаја.
Артјом Смирнов (Русија)
Превод са руског Александар Чотрић
0 коментара:
Постави коментар