НЕ, НЕ ПУЦАЈ! - РЕЦЕНЗИЈА САБАХУДИНА ХАЏИАЛИЋА ДИБОВЕ КЊИГЕ "НИШТА ЛИЧНО"

 НЕ, НЕ ПУЦАЈ!

Игор Браца Дамњановић ДИБ је заиста посебна појава на књижевној сцени Србије, али и регије бивше СФРЈ. Наиме, познајем га годинама и могу пратити развој од „пилета до пијетла” када су афоризми у питању. И те како рано кукуриче данас, мада је некада, прије десетак година, био тек најава могућих алтернатива много значајнијим ауторима средње генерације. Данашњим афоризмима у облику који ДИБ користи недостаје само име/назив и добили би тачан фокус на особу, појаву и/или врсту појавности којима је аутору усмјерен. Ипак, с разлогом изоставља наведено јер је, афоризмима, као усмјеривачима људске пажње и циљ натјерати на промишљање сатиричног облика књижевне врсте. Није циљ само насмијати, већ је циљ промишљати вријеме и мјесто његових афоризама. Због тога су пријемчиви на све просторе заједничке државе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, јер је иза ње остало толико побачаја, које нико озбиљан не зове државама, да је сатира идеалан жанр у свим њеним облицима, од афоризма до новела. Бранислав Нушић и Бранко Ћопић би данас уживали на сцени заједно с Игором Дамњановићем ДИБ-ом. Због чега? У обланди загонетке и они су увијали сопствене бомбоне горког, али инспиративног окуса сатире. Не очекујте од мене да издвајам било који афоризам ДИБ-ов унутар ове рецензије, с обзиром да се његови афоризми морају посматрати као цјелина опорог живота у средини гдје сви облици људске појавности и јесу сатрани да би постали сатиричним обликом како их ДИБ види, али и осјећа. Суштина афоризма је, како рекох, да натјера на промишљање, али и даље, на акцију. Од промишљања нема ништа, ако народ(и) не устане(у) против тираније данашњих вођа племена на Балкану... Сјећам се. Далеких седамдесетих прошлога стољећа ми смо скупљали за гладну дјецу Бијафре док су њихови диктатори, поглавице њихових племена, уживали у својим ларвама фашистичког шовинизма. Данас је обрнуто!Управо позивом, индиректним, на борбу, и његови афоризми чине најубојитије оружје, јер је очито да и у Србији, али и у регији, није на сцени демократија већ демонкратија с обзиром да је право уступило тло неодговорности, неодговорност неемпатији а неемпатија класној и људској неједнакости, умјесто да право = одговорност; одговорност = емпатија а емпатија = једнакоправност. Да бисмо временом дошли и до размишљања о наведеном, потребно је и употребом афоризама, у овом случају ДИБ-ових, радити на медијском описмењавању „стоке која на испашу иде у нади да ће преживјети”, а народом се зове. Његови афоризми задиру у све поре друштва, гендер, али и појаве свакодневице, у покушају да расвијетле, наизглед безазлено, али у стварности и те како озбиљно, све девијације и алијенације друштва у Србији. И не само то и не само тамо. Да нагнају на акцију с циљем промјене усмјерене напретку друштва и то не ретроградним фокусом, како то чине владајући већ годинама. Давно сам написао, још у прошлом стољећу: Оно што мафија ради илегално, политичари раде легално, а ДИБ наставља цјелином афоризама који чине провокативну причу без краја, али с почетком краја ових и оваквих власти на просторима бивше СФРЈ.Бар се надам, а нада умире посљедња. Не, не пуцај!

Сабахудин Хаџиалић

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК