ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 3. ДЕО

Кошчата, танка рука обрасла дугом црном длаком, појави се испод олињалог ћебета и повуче га на доле тако да се на некада белој површини јастука указа хрпа косе из које је ту и тамо провиривало подбуло, бледо лице преко којег је згужвани јастук оставио две дуге, паралелне црте на десном образу. Уобичајеним покретом, једном од оних кретњи која временом напусти свесни део душе и постане сасвим механичка кретња позната можда много више животињском свету, Лабуд врховима оба малића повади крмеље који се беху лепо искристалисали у угловима његових очију, у подножју оне две падине које образују корен носа, па тек онда подиже лепљиве капке жмирнувши неколико пута пре него што, коначно, његов поглед не остаде упрт у таваницу чија некадашња белина беше прекривена подебелим слојем прашине помешане са дуванским димом. И не само плафон и јастук, било је ту још ствари, још књига, успомена, најразличитијих предмета па и одела и све је то на неки тајанствени начин одавало утисак сређености и чистоће, али на жалост – бивше.

Није му се устајало. Јутро је за њега одувек било најгори део дана. Нешто је почињало, а да ни сам није знао шта. Још једна карика у ланцу мучења који се беше отегао кроз неколико претходних година, па и деценија и коме се никако није назирао крај или бар какав краћи прекид. Почињало је то нешто, увек исто, шкртим светлом које се с муком пробијало кроз минијатурна стакла нечега што је требало да представља прозор и тежином ниске таванице коју је осећао готово тик изнад свог носа. Жељно је покушвао да пуним плућима удахне ваздух, но кратким дахом, који је обично био пратилац таквих његових стања, није успевао у томе и срце поче жестоко да му бије, дланови му се овлажише, а на врату је осетио ситне капљице зноја. Знао је да то неће дуго да потраје, није му било први пут. Покушао је да се опусти и да размишља о нечему што би мало подстакло његову вољу за животом, но ничег прикладног у том тренутку није било у његовој свести. Таваница га је притискала, зидови су га стезали са свих страна и чинило му се да се налази у кутији шибица која се све више сужава и спушта и у којој ће он, минијатурна исцеђена мрва смрдљивог меса, заувек престати да дише не успевши да својим сићушним остацима остави било какав доказ о свом постојању у овом усраном свету.

Још један ропац, још један кратак уздах који се заустављао негде у средини груди и после којег је неизоставно долазило краткотрајно помрачење свести и последњи покушај да се ухвати она имагинарна честица које је тек у таквим ситуацијама постајао свестан, честица која је значила живот. Побољшање би наилазило нагло. Једноставно, као после сваког ружног сна ствари и појмови око њега поново су добијали своја ранија значења, облике и смисао, и он сам међу њима имао је осећај да их тек сада види први пут и дивио им се детињом лакоумношћу, која не покушава да појмове толико конкретизује колико да у њима ужива, већ после првог, летимичног судара погледа са њиховом спољашњошћу. Устајао би полако и благо повијен под теретом таванице, коју је непрекидно осећао на свом темену, одлазио у купатило. И тек тамо, сам пред својим готово избезумљеним ликом, који се појављивао из јасне, недокучиве дубине огледала, успевао да споји све расуте делиће своје личности, који су попут растуреног будилника још увек мрдали, окретали се и љуљали сваки за себе по неким само себи својственим и докучивим законима.

Тог јутра дочека га непознато, скоро страно, одсутно лице, лице које је познавао, за које је могао да се закуне да га је негде видео, но није тачно могао да каже ни када, ни где. У ствари, знао је он одлично коме припада то лице, исувише је дуго живео са њим, исувише дуго је гледао у њега у оваквим тренуцима када се оно изобличи до непрепознавања, када се очи увуку па иако уперене напред према себи правоме гледају негде унутра, плове кроз вене и капиларе оног тамо, нестварног, рефлектујући у ствари све оно што се дешава у живом, ојађеном Лабуду, ослушкујући пулс, покушавајући да осете сваки дамар, сваки грч у стомаку и мишићима.

„Могла би то бити и та ивица између разума и лудила“ прође му кроз главу мисао просветљујућа и поражавајућа истовремено, као електрична јегуља. Испљускао је лице хладном водом, опрао зубе и поново покушао да се осмотри у огледалу. Осети видно побољшање. Изгледало је да се живот поново враћа у избледеле јагодице и стиснуте безбојне усне, у очи које су све то време биле само имитација оног што је заиста требало да представљају. Покуша да се осмехне али се покаја угледавши гримасу која је била далеко од сваког осећања које би осмех требало да изрази. Беспомоћно, по ко зна који пут, слегао је раменима и изашао из купатила. Истог момента учини му се да се сива таваница још жешће сручи на његова рамена и то га натера да се на брзину обуче и изјури на улицу. Сунчано јутро га узе у загрљај и он дубоко удахну ваздух осетивши да је, коначно, нашао уточиште и пође ни сам не знајући куда.

Око њега су гмизали људи. Тајанствени и непознати, закопчани у своје исконструисане животе из којих су им, као корњачама, само главе вириле на које су били набачени вешто намештени изрази лица који су служили да осликају оно духовно стање за које је његов власник мислио да му највише одговара. „Људи су као путујући бункери, као амфибије. Нико никога не гледа. Сви путују у својим оклопима и свако је спреман да своју битку избори до краја“, мислио је свестан да плута у једном непостојећем свету, између кулиса поред којих, мање – више вешти, глумци покушавају да одиграју своје животне улоге.

Чинило му се да је само он у том загробном граду жив и аутентичан, да је само он са својим почетним стадијумом депресије, које је све више постајао свестан, заиста оно што јесте – Лабуд Чичак. При самој помисли на своје име осмехнуо би се поносно и подсмешљиво, истовремено, и увек би оно друго превагнуло на ваги његових сучељавања са самим собом. Све је било ништавно, безначајно, ни једне светле тачке на видику, чак ни тамо где их је заиста и било, а било је и таквих које би некоме могле и читав живот да испуне. Њему нису могле да измаме осмех. Напротив. Сваки успех, свако макар и тренутно животно задовољство бацало га је у још тежу меланхолију. Само су га невоље одржавале у животу и давале му ону потребну енергију да победи, да истраје, још један дан, још један успех, још једна победа, после које је опет падао у онај добро познати бездан из којег никада није знао да ли ће и када да изађе. За ту битку више не би имао ни снаге, ни воље. А ипак је знао да ће увек испливати и то је оно што му је сметало. Желео је да потоне заувек, желео је да га нема.

Лабуд Чичак. Колико супротности у те две речи које су сачињавале његово име, које су објашњавале оно што он јесте, чак и сувише. С мало више пажљивог ослушкивања асоцијација које су изазивала ова два појма у његовој свести, чинило му се да успева да проникне у срж сопствене психе. То његово име било је у ствари баш оно што се у њему дешавало, далеко од сваког погледа, од сваке свести која није била његова.

Из размишљања га трже пискави женски кикот. Подигао је главу и поглед му се срете са погледима групице радница у плавим блузама које су време за доручак користиле за слободне активности.

– Добар комад – рече једна од њих гледајући га право у очи својим стакластим зеницама у којима се смех мешао са патолошком похотом – баш добар.

– Шећерко – додаде друга и прсну у такав хистерични смех да су јој се груди тресле као бисаге на каубојском коњу.

– Их, да ми га је само пола сата.

– Па то је онај са телевизије, Л..л...лаб...аб... – понављао је груб али млад женски гласић.

– Лабуд, мислим да је Лабуд – огласи се риђокоса трудбеница која је, видело се то, била најстарија међу њима, судећи по лицу које је било путујућа слика тегобног живота и високо подиже чело, као да је победила на квизу.

Жене заћуташе и са неким страхопоштовањем посматраху мушкарца који је лаганим кораком, опседнут својим мислима, пролазио поред њих.

– Каква ли су муда овога лабуда? – избаци једна од њих и опет, све скупа, прснуше у такав смех да се плакат са натписом „Ваш глас за Гладију спас“ одлепи са зида народне кухиње, паде на изровани тротоар и немоћно се препусти поветарцу који га однесе у непознатом правцу заобилазећи у правилном луку пијацу неопходних животних артикала.

– Добро јутро, моје даме – рече Лабуд и мирно прође поред њих остављајући их готово загрцнуте у заустављеном смеху, као придављене кокошке.

Није мрзео жене, чак је мислио да их воли, да их идеализује, можда више него што оне заслужују, ако уопште било шта заслужују, а то је била једна од његових животних дилема. Гледао их је покушавајући да из различитих ситуација извуче неки општи став, али узалуд. У различитим ситуацијама и његова су се расположења мењала. Посматрао је те женске руке које су држале умашћене држаче у донираним аутобусима, пипале ствари на пијачним тезгама или му паковале кавурму у продавници, руке конобарица које су му доносиле лозовачу и кафу, руке колегиница-списатељица које су му исписивале посвете на својим најновијим збиркама вагиналних небулоза, па руке зубарки које су копале по његовој усној дупљи, посматрао је све те руке и истовремено постајао свестан чињенице да су све оне или, бар већина њих, криве што је овај свет такав какав јесте. Јер те и такве руке још синоћ су држале нечији помодрели уд, миловале га, гладиле и стављале у себе и то баш те исте руке, ти дуги квргави прсти са, готово по правилу, изгриженим ноктима окићени китњастом бижутеријом непознатог порекла.

Осећања су код њега увек наилазила умножена, никада појединачно, тако да никада није био у стању да каже како се заиста осећа, мада су то, углавном, биле различите варијанте једног истог осећања, односно његове варијације, као и у овом случају. Све више се учвршћивао у уверењу да кловнови и лутке шетају поред њега и да тек увече скидају своје маске и предају се својим животињским нагонима, откривајући своја права лица у својој основној биолошкој функцији . А без тога, што је у овом добу понајмање било репродуктивни чин, а све више забава, обавеза, ужитак или добро плаћен посао, не би било нових Гладијанчића, а самим тим, у неко догледно време, ни Гладије, познато је то. Јавила би му се та мисао, да би је одмах обесмислила нова: а зашто и да их буде, кад су такви какви јесу?

Зачудо, жене су га волеле, можда баш због оног тешко схватљивог поштовања на које су увек наилазиле у његовим очима, а за које ни он није знао откуд је долазило, тим пре што је све те жене, нарочито оне лепе, али надмене и набусите, уображене и самоуверене, одмах видео како задовољно, поданички грокћу и уздишу у својим постељама под теретом измучених, усуканих мужјака. И било би му мука од саме помисли на ту напорну размену слузи и сокова из које су настајали ти нови Гладијатори, како су понекад Гладијанци говорили за себе. Какве ли ироније.