ГРЧKА
Неки опуштени Грци
на сцени античке Грчке
у тешкој, заумној трци
тихо су вртели зврчке.
Мада, ако се баца
поглед из овог јада,
у доба лаконских фаца
Грчка је била млада.
Док су их слатки жмарци
жмарили низ мождине
пробијали су ти старци
пртину до суштине.
Можда знамо због тога
да нам се Земља врти,
а ништа о улози Бога,
о живости после смрти.
А та мождана наука
посебан третман тражи,
па доведе до јаука
мудраца кад се надражи.
Јер сваки духовни узлет
последица је маније
да се умом окити свет
настао из онаније.
ОДИСЕЈ
Kад Тројанци угураше коња,
у опседнуту једину Троју,
нису слутили да ваздух воња
на подлу варку храбрих у боју.
Тако оживе сјајна идеја
тих спартанских магова битака
из главе пристиглог Одисеја,
који не зна где му је
Итака.
ДИОГЕН
Умни мислилац Диоген,
икона грчке културе,
божански је имао ген
предодређен за буре.
Он је створио навику,
кад би га обручи стисли,
да не мари за панику,
док логично не размисли.
Чак и када би морао,
ритуал није мењао,
унутра није шорао,
бљувао, нити кењао.
Само кад би дошао трен
да нужно услиши куре
као лахор је Диоген
тихо напуштао буре.
Поштујући своје име
и мудраца сјајну свиту,
умне осеке и плиме
узнео је ка зениту.
Једном је освајач света,
од свих много већи Аца,
постројио крај бурета
фаланге опаких фаца.
И рече осенчен сетом,
улењен славом и снен:
“Да ми се не влада светом
био бих и ја Диоген.
Реци ми, фану бурета,
док ми трупе у бој журе,
шта хоћеш из белог света,
сем тешког лака за буре?”
Тад шапну мудрац докони
којег ради бурећи смрад:
„Грандиозни, буљу
склони,
све имам, смара ме
хлад”.
Тај врли љубитељ сунца
сам у бурећој сени је
стигао до умног врхунца
и постао диогеније.
Ограничен људским веком,
гоњен страшћу, никад вером,
трагао је за човеком
тражећи га под фењером.
И оде, а не дочека
у етар да пошаље глас:
„Руљо, ево ти човека,
бар једног у крду вас“.
СОKРАТ
Ти ниси хтео ниша мање
док ти се смрт у око цери,
већ да јуношама сазнање
улијеш по сопственој мери.
Уместо да си носач ловора,
мудрости дуговеки ковач,
рекоше да си држач говора,
усамљени масовни тровач.
А могли су, Сократе, брате,
да те спаре са гујом љутом,
сочну главицу да ти скрате,
без здравице смешном кукутом.
Лицемери ти смислише
крај,
уместо да омастиш шиљке,
умро си пијуцкајући чај,
спознавши бит опаке биљке.
Узалуд су мудрост и знање,
рачунаљке, свеске и књиге,
хуманост је вештачко стање
кад милосрђе учврсте љиге.
И увек ће да лази тај црв
због којег ће и брат на брата
са жељом да му полоче крв,
стимуланс знан као сок
рата.
Administrator ШИПАК
0 коментара:
Постави коментар