11
Вратио се у свој, односно Наталијин стан, истуширао се,
огрнуо Наталијиним фротирским огртачем, светлоплавим оголним предметом посутим
десетинама жутих звездица, и ошамућен пићем легао на тросед.
Дремуцкао је опхрван лепљивим кошмарним сном када га трже
продоран звук ударања тупим предметом по остатку тастера звона, а онда и ногом
у врата.
– Још нису пустили
јебену струју – рече Лабуд устајући са троседа који зашкрипа под њим као
расушени мртвачки сандук за бескућнике.
"Ово није мој стан, ово је Наталијино гнездо",
прође му кроз главу, али ипак одлучи да оде до врата и види ко је испред. С
пода у њега зину сопствена слика с прве стране бачених дневних новина, као
одраз у бари замућеној коњском балегом. Гурнуо их је ногом под фотељу и упутио
се према вратима. Погледао је кроз шпијунку, и оно што је видео није му личило
ни на шта. Врата је одшкринуо само мало, тек толико да је могао да види човека у кишном мантилу,
са шеширом на глави, који баци догорелу цигарету на отирач са утканим ликом
председникове мајке, нешто налик на губицу камиле коју су начели пустињски
мрави, али га брзо уклони ногом и причврљи потпетицом изношене војничке цокуле
на голом бетону.
– Каква грозота – рече дошљак, одгурну бесно згажени опушак и
без иједне сувишно изговорене речи уђе.
Лабуд је, не схватајући о чему се ради, ишао за њим, лењо вукући ноге по
угаженом избледелом тепиху, гледајући му у уска, кошчата леђа са избаченим,
виљушкастим лопатицама, низ која су се још увек сливале капљице киселе кише.
Ушли су у дневну собу. Придошлица, као да је већ много пута био ту, направи
неколико одлучних корака, а онда стаде и загледа се кроз прозор. Мокри голубови
су стајали шћућурени око димњака на суседном крову. Лабуд запали цигарету. Није
знао шта да ради са рукама, да ли да седне или да остане стојећи, да ли да пође
по нешто од свог одбрамбеног наоружања или да сечака даљи развој догађаја са
незнанцем који није обећавао ништа добро. У ономе што је радио научио је да се
ваља бојати сирових и неинтелигентних типова. Са интелигентнима је много лакше,
брже се нађе заједнички језик, а постоји ту и нека доза прећутног поштовања.
Када су буздовани у питању, све је обрнуто, а контакт са њима је теже успоставити
него са гладним мрмотом. Овај је био и једно и друго, видело се то и од
позади.
– Ево мене – прекиде придошлица мучну тишину.
– Да, па? – рече Лабуд гњечећи у пепељари недопушену цигарету
као досадног инсекта.
– Нервозни сте? – рече кишни мантил окренувши се према свом
саговорнику и гледајући га испод мокрог обода шешира који му је био натучен
готово до обрва. Било је нечег хипнотичког у том погледу, неке бахате осионости
коју приглупим људима даје осећање моћи над другима. Лабуд осети како му срце
све брже лупа, а шаке почињу да му се зноје. Имао је неодољиву потребу да удави
кретена, ма ко да је, а све му је говорило да није неко ко је дошао са добрим
намерама, нити покојник за којим би неко пустио сузу, осим евентуално
радосницу.
– Да, нервозан сам – рече Лабуд и покуша да ухвати мантилов
поглед који се измигољи пред његовим очима, као отрована јегуља, и прелазећи
преко комада намештаја заустави се на прозорском стаклу.
– Знам, знам, потпуно те разумем, али нема потребе за
нервозом – промумла овај – све је под контролом.
– Шта је, који курац, под контролом, каквом контролом, и ко
кога овде контролише? – рече Лабуд трудећи се да остане миран. Миран је био и
његов гост, чак сувише миран за некога коме је постављено питање.
Ћутали су. Са радија се чуо Бетовенов Алегрето, а глупи голуб
поново млатну у затворени прозор. Дошљак запали цигарету и поново се загледа
кроз прилично мусаво стакло.
– Волиш ли голубове?
– Човек мора бити сентименталан према птицама. То је због
њихових крила. И он их је некада имао, права и видљива! Тако је бар Тесла
говорио – рече Лабуд.
– Хахахаха, сјајно, драго ми је да то чујем. Да, стари добри
Никола, заједно смо хватали корњаче око Смиљана и правили од њих мобилне
хидроцентрале на клиповима од кукуруза. Дивна су то времена била, дивна...а
онда...– рече и дубоко се замисли посматрајући шћућурене голубове који као да
су били хипнотисани његовим погледом – то су дивна створења, и мирољубива –
додаде дижући палац према небу и наглашавајући ову последњу реч која је била
упућена на рачун домаћина, бар је он тако схватио.
Оћутао је Лабуд ову примедбу очекујући оно што је тек следило
и што је по њега било много неповољније, предосећао је то и спремао се да
реагује онако како је ситуација захтевала, брзо и ефикасно. „Овај је потпуно
луд“, прође му кроз главу, „луд к'о струја“.
– Но, да пређемо на ствар – проговори мантил, готово без
икаквих емоција у гласу – отисци на врату жртве нису твоји.
– Озбиљно? Какве жртве, какви отисци? – упита Лабуд, сада већ
сасвим свестан незавидне ситуације и свог бесмисленог питања које остаде да
лебди између њих.
– Лепи отисци, невине жртве – рече овај аутистично својим још
равнодушнијим гласом.
– Човече – рече Лабуд, трудећи се да и даље остане миран –
па ниси ме питао ни за име. Ко сам ја,
ко си ти?
– Ти си ти, а ја сам ја – рече кишна кабаница под шеширом и
тек тада га пажљивије осмотри, од главе до пода.
– Да! – додаде као да ставља тачку на свој исказ. – Лепо су
они то замислили, али узалуд.
Лабуду се учини као да му се ноге скраћују, као да тоне у
неку густу маглу, а потом осети несносно зујање у ушима, па мучнину и
малаксалост која га обузе тако силно да је пожелео да га са све кишном опремом
баци на кров са усраним голубовима. У ствари, знао је да мора да предузме нешто
непријатно уколико жели да сачува сопствену главу, а желео је. Извадио је руке
из џепова и лагано кренуо ка тераси.
Дошљак се није ни окренуо.
– Верујеш ли ти да је тачна она изрека о усраном голубу? –
наставио је непознати равнодушно посматрајући кров у суседству, као да му је
читао мисли.
То глупо питање у Лабудовој свести пуче као отварање шампањца
и готово га баци у делиријум, али се уздржа. Још није знао с ким има посла, а
град је био пун лудака који се ни по чему нису разликовали од оних којима таква
дијагноза званично још није била дата.
– Јел' то нека алузија на моје име – изустио је бесно, сада
већ сасвим сигуран да је то само један од припадника Гладомирове тајне службе
који је, после прислушкивања, добио задатак да га приведе, што уопште није
значило да је без дијагнозе.
– Али, то није разлог да се и ти тако осећаш – осмехну се
мантил и окрену према њему своје гримасом унакажено лице, театрално, као
маскенбалски реквизит, прећутавши одговор на Лабудово питање.
– Уосталом, ти си Лабуд, а убицу смо нашли, можеш да будеш
миран – додаде он нешто озбиљније и први пут им се погледи сретоше. То што је
видео у Лабуду изазва сажаљење. Био је то поглед сумасишавшег несрећника који
није свестан онога што ради, болесни поглед болесног човека у болесној држави и
болесном свету.
Лабуд није знао шта да мисли, шта да каже. Био је збуњен и
нервозан. Уосталом, био је свестан да живи у земљи где се не дешава ништа
логично и где било какав рационалан приступ проблему само додатно компликује
ствар. "Можда би на све ово требало гледати из угла ретардираних",
помисли он.
– Имаш ли нешто за пиће, господине Лабуде? – огласи се гост
гласом који је овог пута био више налик
гукању него говору.
Устао је и из бифеа
донео флашу домаће ракије од курузног брашна. Сипао је пиће у чашице које су
већ биле ту и понудио госта да седне. Овај послуша, без речи. Седели су и
гледали се нетремице, а онда гост подиже чашу не скрећући поглед.
– Живели! Као да си ме чекао. Знао си да долазим?
– Живели – рече Лабуд суво. Он примаче своју чашу и оне се
звонко сударише. – Како сам могао да знам да ти долазиш, по димним сигналима,
голубу писмоноши...
– Да, знао сам да
долазиш – зачу се глас, врата се нагло отворише и у собу бануше два човека
обучена готово истоветно као Лабудов гост.
– Причекајте мало са лепим жељама – рече уз смешак један од
њих, који је био виши за главу од свог колеге.
– Ах, стигли сте – рече мантил мирно и устаде послушно.
– Да, пођимо! – рече опет онај исти стављајући му лисице на
руке.
– Ви нисте читали данашње новине, очигледно – као узгред
добаци Лабуду који их је посматрао не схватајући шта се догађа и баци на сто
пресавијени примерак престоничког таблоида „Жуљ“.
Изашли су без речи. Напољу је и даље падала киша. Голубови су
се још више скупили на мокром крову. Лабуд узе бачене новине и погледа насловну
страну на којој је, тик до његове, била слика његовог посетиоца, или неког ко
је невероватно личио на њега: ОДБЕГЛИ
БОЛЕСНИК МАЛТРЕТИРА ГРАЂАНЕ, писало је крупним словима.
Отворио је прозор и бацио новине ван. Голубови узлетеше уз
бучно млатарање крилима. Киша нагло престаде. Пришао је вратима и поново
навукао све оне резе и катанце који су служили за заштиту сопственог мира, али
и живота у крајњем случају.
– Јебени вијетнамски синдром – опсова гласно и пође натраг ка
свом троседу када се поново зачу лупање на вратима.
Врата, која су била чврсто закључана и закатанчена, полако је
одшкринуо. Гурнувши их ногом у собу уђе човек са хитлеровским брчићима у пратњи
двојице униформисаних људи, без бркова. Овога пута није било дилеме, били су то
припадници Гладомирове гарде.
– Лабуд – рече брка –
Лабуд Чичак?
– Ја сам – одговорио је.
– Брка – додаде овај и значајно климну главом.
– Видим – рече Лабуд.
Гардисти су пажљиво осматрали унутрашњост стана, као да траже
дугме чијим ће притиском почети Трећи светски рат.
– Тражите нешто? – рече Лабуд, и сам свестан бесмисла
сопственог питања.
– Не, не....само рутинска контрола – одговори Брка. – А,
голубови, јесу ли ваши? – додаде скоро потпуно незаинтересовано пребацивши свој
школовани поглед на кров суседне зграде по којем су скакутале ове сумњиве
птице.
– На жалост, и поред најбоље воље не бих могао да их усвојим,
ови голубови и голубице припадају самима себи и овом граду у најбољем случају.
– Аха – рече Брка са разумевањем – а да ли повремено.... –
поче он, али одустаде нервозно одмахнувши руком као да је и сам постао свестан
бесмисла сопствене истраге. –Потпишите овде – рече некако скрхано и гурну
Лабуду под нос комад чистог папира умашћен на крајевима и обилно натопљен
мирисом лука и бајатих димљених сарага.
– Шта да потпишем? – упита Лабуд и опет се уједе за језик
свестан бесмислености смисла у бесмислу бесмисла са којим је, чинило му се то,
већ успео да се носи.
– Свеједно шта, папир је и онако празан, а ја ћу после
написати извештај, само ви потпишите. У ствари, требало би потписати изјаву да
ови голубови и голубице нису у вашем власништву. Ето, то.
– Ништа ја не потписујем, потпиши сам, ако мислиш да треба, а
то што ви радите, чиста је будалаштина – рече Лабуд и још једном постаде свестан узалудности свега
реченог. – У реду – рече, узе папир и оловку од фирера и написа :
На захтев овлашћеног лица, при чистој свести, потписујем да
голубови и голубице Гладово Ситија не припадају мени, нити над њима имам било
какав утицај.
Лабуд
Чичак
Хитлеров брк узе папир, погледа исписани текст и задовољно
климну главом гурајући папир у џеп.
– То је то. Можда теби делује будаласто, али јебем ли га,
посао је посао, понекад чак ни ја ништа не разумем, а и зашто бих? – рече,
лупну чизмом о чизму, окрете се налево круг и пође ка вратима. Двојица
униформисаних људи, који су све време стајали мирно, без икаквог интересовања
за оно што се пред њима дешавало, налик на воштане фигуре, покренуше се полако,
као месечари и пођоше за својим предводником.
Лабуд пође до прозора и погледа оближње кровове. Голубова
није било нигде.
 11. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар