12
Министар за информације Раз Гласни је седео те ноћи у свом
омиљеном кинеском сплаву – ресторану „Змајево јаје“ и покушавао да сажваће
последњег инсекта из друге порције скакаваца пржених у пацовској мсти и
преливених крвљу младе звечарке. У крилу му је седела једна од најомиљенијих
љубавница, Си Луј Ме, прекрасна црнка благо искошених очију које су њеном
невином лицу давале онај карактеристични израз препредене пословне жене која
одлично зна шта хоће, а шта неће. Држећи је чврсто око струка слободном руком
Гласни је тихо привуче себи и своју браду, на којој се беше задржало неколико
капи змијске крви и једно масно скаквачево, крило буквално зари међу њене
жућкасте дојке које су спутане свиленом туником са утиснутим цитатима Мао
Цедунга необично подсећале на нешто веће гладијске крушке. Тада га трже
вибрирање испод трбуха, а одмах затим зачу се и инструментална верзија химне
“Гладимо те, гладимо Гладијо, мајчице наша”. Гласни Кинескињу благо, скоро
очински, пљусну по гузи да устане из његовог крила, а онда муњевитио завуче
руку у џеп панталона и извуче мобилни „блекбери“ телефон, који му је служио за
неприслушкиване разговоре са својим саговорницима.
– Гладомир! – врисну Гласни и побледе – шта ли хоће сад? –
додаде и принесе мобилни ушној шкољци пазећи да не обрише пудер са лица.
– Министар Раз Гласни је на телефону – рече он снисходљиво,
али ипак одсечно.
– Јок, него је моја гузица на телефону, па ваљда знам кога
сам звао, нисам блесав – зачу се са друге стране познати глас првог човека
Гладије, обојен љутом паприком у вотки.
– Да, шефе – одговори Гласни и шпицловски намигну својој
миљеници која је стајала поред њега држећи се за ивицу стола и благо чешкајући
једну ногу другом.
– Кога имаш ту? – упита Гладомир.
– Си Луј Ме – одговори Гласни војнички пре него што је уопште
ставио мозак у фазу за размишљање.
Тајац са друге стране потраја тачно седам секунди колико је
Гладомиру било потребно да се његов брзомислећи мозак поврати од шока.
–Шта то рече? – зачу се Гладомиров глас, испрекидан и напет
као код људи који не могу да верују својим ушима да је оно што чују баш оно што
им центар за разумевање звучних вибрација и слушних доживљаја каже да јесте.
– Си Луј Ме – понови Раз гласни гласно и одсечно.
– Ја тебе? – стиже му одговор од којег овај претрну.
– Шта ви мене, не разумем?
– Да те силујем, ја тебе да силујем, па да ли си ти при себи,
скотино? Јеси ли то пијан, уштво безгласна? – пенио је Гладомир својим све
пијанијим стаљинистичким гласом у гладијској варијанти.
– Господине председниче, дозволите да објасним, Си Луј Ме је
дама, Кинескиња, знате, једно предивно створење с којима сам ја тренутно у
вези, а сада смо на једном сплаву, мислим ресторану.
– Си Луј Ме Кинескиња, и то предивна кажеш? – упита Гладомир
и Гласном се учини како се облизује, и десна обрва му се издиже у вис.
– Да, баш тако – сложи се Гласни и слободном руком штипну
девојку за образ.
– Мислим да сам нешто чуо о заносној лепоти те курве од
сељака пред продавницом, ако је то та – рече Гладомир полако као да ручно
довлачи своје мисли из велике даљине.
– Није курва, шефе, а да је лепа–лепа је, о томе нема дилеме,
знате ви мене кад су такве ствари у питању – покуша да се нашали Гласни.
– Добро, проверићу ја то, него како стоји ствар са тим
информисањем у Гладову? Нешто ми тамо смрди. Како неко у неком томо усраном
Гладову може да се хвали слободом говора, како неко у тој јебеној рупи може да
говори о себи као о бастиону одбране демократије и слободне мисли од мене
диктатора и мојих подгузних мува док ти муваш младе Кинескиње? Знаш ли ти
уопште шта се дешава на терену, читаш ли ти новине, гледаш ли телевизију,
интернет...или чекаш да ти ја дојавим шта има ново док ти сплавариш, а?
– Не знам шефе – рече министар – није ми познато. У ствари,
знам оно што знам, а о томе сам већ поднео детаљан извештај са аудио и видео
материјалом који смо снимили.
– Аха, а јесте ли покушали да запалите ту јазбину ниткова,
како си обећао?
– Угасили. Говнари ватрогасни – тихо рече министар.
– Како угасили, речено је било да се упали?
– Знам, упалили смо их да би их угасили, а онда су,
непланирано, по нечијем позиву дошли ватрогасци, маму им јебем пироманску, и
угасили пожар, а они се поново упалили, мислим почели да емитују програм и
штампају новине.
– Не могу да верујем. Скотине! У реду – зачу се са друге
стране – можда је тако и боље, за сад. Али, требало би, под хитно, осмислити
начин да се та банда ућутка, али да то не буде баш тако транспарентно, капираш?
Можда нека тужба, гас, поплава....не знам ја...смишљајте сами, зашто вас
плаћам? – издра се Гладомир и прекиде везу без поздрава.
– Идиот – рече Раз Гласни, гурну „блекберија“ у џеп својих
панталона и врати се својој косоокој миљеници која га је жељно очекивала
смешкајући се непрестано својим као угљенисани пиринач црним очима.
Свестан да, ипак, неће моћи да влада и после смрти или, боље
речено, да ће смрт и њега једног дана да однесе тамо куда и све остале, као и
све његове претходнике–велике диктаторе, Гладомир као да је наједном доживео
просветљење. Чак му се учини да на полираним вратанцима витрине за поклоне
страних државника види одраз сопственог лика у некој необичној, сјајнозлатној
аури.
– Ђубре информативно, не можеш ти то да задржиш за себе, а не
сумњам у твој добар избор – рече гласно и нареди да се одмах приступи
испитивању случаја „младе Кинескиње“ спреман да већ сутрадан оде по своју
будућу супругу под изговором који није било тешко смислити.
 12. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар