Конац
дело краси
Сваки посао
једном бива започет. Многи потом буду и завршени. Али, не сви, наравно. Неки
послови, пројекти, науми никад се не окончају. Не приведу се крају. Из ових или
оних разлога, тек остане само пуста, неостварена жеља. У модерно доба сачува се
снимак, фотографија, новински текст, понекад и свечана врпца која је означила
почетак тог посла! И то је све!
Додуше, започети а
никад довршени пројекти нису нека новост. И нису наша особеност. Има тога и код
других, само нас се други не тичу. За наше грађане је важно оно што је овде
започето, како се радило, и, најзад, како се завршило. Премда, рекосмо, било је
Скадра на Бојани кроз српску историју.
Много тога је
започето у Србији протеклих година. Граде се ауто-путеви широм наше отаџбине.
Народ није оптерећен подацима о томе колико кошта градња тих саобраћајница.
Нешто превише нисмо обавештени ни како извођачи радова добијају дозволу за
градњу. Можда би требало да одговорни за те послове дају нешто више информација
о свему томе? Овако, поједини злонамерни критизери наводе незваничне податке о
вишеструко скупљој градњи код нас него што је у свету. Да не говоримо колико се
ти злобници хватају за чињенице да наше путеве граде фирме из Америке, Кине,
Азербејџана, а српски неимари евентуално добију подизвођачке радове! При том
некада су српске фирме градиле мегаломанске пројекте у Ираку, Либији, Анголи,
Алжиру...
Сад, ако су ти
некадашњи гиганти у међувремену опљачкани и отерани у стечај, одговорна држава
ће већ наћи могућност да их макар делом обнови, да им пружи шансу, да упосли
нове људе. Јер, стручне људе у грађевинарству имамо, само што они данас
изграђују Немачку, Белгију, Француску... Да су били упослени у Србији, и да су
макар били упола плаћени од онога колико дајемо странцима да нас изграђују,
већина њих би остала овде. Јер, сунце туђег неба не греје као ово наше!
Много тога је
започето, још више и довршено, у преговорима Србије с такозваним Косовом. Нова
власт, која већ корача у девету годину апсолутне моћи, успела је да се на папиру
избори да Срби на северу Косова добију заједницу српских општина. Неколико
мањих српских средина. Заузврат друга страна, читај Албанци, добили су
полицију, судство, практично царину, ускоро ће и војску. Све то у пракси.
Истина, све време Срби су у власти Косова. Имају посланике у тамошњој
скупштини, имају неколико министара. Један је министар за повратак расељених
Срба с Косова (и Метохије). Међутим, никако да сазнамо колико су ти Срби у
косовској власти учинили за свој малобројни народ на самом КиМ! Колико се
одсељених вратило? Колико је Срба у међувремену отишло с Косова у време
министровања Србина? Да ли су пронађени злочинци који ломе и уништавају српска
гробља, цркве, који пале српске куће, пљачкају имовину, туку старце и децу? Шта
је учињено да Срби из српских енклава могу у 21. веку да изађу из гета и да могу
слободно да се крећу по КиМ? Ако неким случајем показатељи нису за понос, што
лично не верујем, зашто ти министри, посланици, службеници, полицајци, судије
из редова Срба колективно не поднесу оставке? Зашто саучествовати у власти која
дискриминише и обесправљује њихов народ?
Обичном смртнику,
попут аутора овог текста, много тога из високе политике остаје непознаница. Што
је и разумљиво! Обичан смртник не може разумети да неки министар (министарка)
може бити квалификован да једном води ресор одбране, други пут војску,
претходно рад и социјалну политику? Лекар уместо да брине о здравству, стараће
се о борачким питањима. Па, још жена! О култури бринуће министарка која је
измењала бројне странке и скоро све државне функције осим председника државе.
Али, има времена! Министарску фотељу након смрти оца наслеђује син. Његов син
још као тинејџер добија одговорне функције у држави. Држава брине о кадровима,
па када и већ оматорели отац једном оде у заслужену пензију, надајмо се да неће
остати до смрти у министарској фотељи попут свог оца, наследиће га син! Ако
овај најмлађи, унук оног првог, има сина, треба дете на време припремати за
неку будућу министарску позицију. Све је то на ползу народа!
Добро је што Србијом управља релативно
мали круг људи који се добро познају. Пријатељи, другари, кумови, супружници...
Политичку и економску елиту чине углавном стари познаници. Једино се можеш
поуздати у човека кога си добро упознао. И који ти је привржен и одан у сваком
тренутку. Макар до момента док те не уклоне с власти. И, свакако, стручни и
образовани. Без тога не иде. Високо образовање је данас тренд, а многи из врха
власти су у мегатренду. Дипломирали и чак докторирали брже, боље, напредно. Мегатрендовски.
Може злонамерна малобројна опозиција и остаци старе, пропале власти да сумња и
оспорава стручност појединаца из врха власти, да њихове дипломе и докторате
назива фалсификатима, власт се не одриче проверених величина. И даље су кадрови
наше највеће богатство! Уосталом, нисмо ми Немачка или Аустрија да због једног
плагијата смењујемо министре. То јест, да их натерамо да поднесу оставку као
што је управо учинила министарка рада, породице и омладине у Аустрији.
Установљено је да је њен дипломски рад пун плагијата, погрешних цитата и писан
на лошем немачком језику. Е, то у Србији неће проћи!
Зато је Србија
економски тигар, зато имамо овакве путеве, пруге, железничке станице, овако
уређене градове, чисте реке и језера, паркинге и јавне гараже... Паркинге баш и
немамо, али не можеш све имати. И ово што имамо, у Европи мало ко има, и поготову у таквом облику!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар