ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 16. ДЕО

Дан, налик троглавом чудовишту из гладијанских дечјих бајки, вукао је своју ужарену репину градским улицама. Растапао се асфалт усијавајући нешто налик на тротоаре којима су, оскудно одевени, или боље речено полуголи, газили ретки пролазници попут неких имагинарних створења која су залутала у само предворје пакла и сада покушавају да нађу излаз. У излогу продавнице омота од увозних слаткиша морбидно су се тресле две зеленкасте крпене лутке–наказе, што је на четрдесетак степени у хладу деловало чак сасвим реалистично. Липе, које су баш тих дана процветале, престале су нагло да шире свој опојни мирис који као да је испарио на врелом јулском сунцу. Лепљива сува маса, коју у нормалним околностима називамо ваздухом, испуњавала је плућа запирући у осушеном грлу попут бодљикаве жице.

Сачувати у таквим околностима добро расположење и, колико–толико миран нервни систем, било је готово немогуће. Поготову је то било тешко у граду у којем је миран нервни систем, по правилу, подразумевао последњу фазу ступора, пре укопа – дакако. Због тога се чинило да су сви они који су тај дан провели на својим радним местима били заражени неким опасним вирусом. Гледајући их стицао се утисак да они само из минута у минут опстајавају на граници лудила и да је само питање тренутка када ће се масовно сјурити у већ опипљиви понор ништавила који их је привлачио попут Бермудског троугла.

Лабуд је седео у једом од бифеа где је прављењем промаје клима била сасвим прилагођена потреби да се преживи и испијао своје пиво гледајући са задовољством како се капи воде спуштају низ глатку површину флаше. Место је било испуњено димом и смрдело на лук и загореле кости, а са зидова су се блентаво кезили или мрштили Гладомирови генерали за којима је била расписана међународна потерница. У граду у којем је живео, у оскудици какву свет никада нигде није видео, а нико забележио, само је пиво било нешто по чему је и ова забит могла да подсећа на остатак света.

Неколико разнобојних гласова мешало се у акустичном амбијенту испуњеном полутамом, која је делимично скривала њихове власнике удаљене неколико светлосних година једне од дугих, мада локал није захватао ни десетак квадратних метара. То што људи знају да буду далеко једни од других ваљда је једна од најбољих одлика њиховог одбрамбеног механизма будући да су ту, а ипак нису. Једноставно, без утрошка било какве енергије, човек се пресели из неког заједничког света у неки свој сопствени и, клик, напросто га нема. Ту је, али шта то вреди када је свима јасно да он није ту, да је негде другде и да је сасвим безразложно уплитати га у баналне, овоземаљске и ововременске проблеме.

Био је у једном од таквих стања, која код њега уопште нису реткост, погледа прикованог за занимљив детаљ на слици једног од познатих градских сликара који је портрете својих савременика сликао минијумом – бојом за ограде и метал. Портрет је висио на зиду, у висини Лабудових очију, и он је на њему могао да препозна многе од оних које је познавао, јер је портет био, заправо, лик у којем су били сублимирани многи познати ликови актуелне свакодневице. Једини који се ни из којег угла није могао препознати био је Гладомир и то је, ваљда, био један од начина на који је уметник покушао да представи свој ниподаштавајући однос према шефу државе. Једноставно је укинуо Гладомира са те генијалне творевине на којој би му и Леонардо Да Винчи позавидео.

Лабуд се трже из размишљања кад се у зону његовог опажаја увуче једна седокоса, не толико стара, главуџа збрчканог лица, осутог дводневном брадом која га је чинила још мршавијим и згужванијим него што је заиста било. Два ока, која као да су плутала на модрим натеклим подочњацима, гледала су га пажљиво као експонат у Музеју гладијског устанка. Застао је, тај дошљак, и испустио из уста облак дуванског дима који, за тренутак, заклони његову деформисану физиономију. Када се дим разиђе и када Лабуд поново осмотри непознатог био је суочен са иста она два ока која су га нетремице посматрала као нешто што се среће само једном у седам библијских година.

– Лабуд Чичак – рече непознати – али као констатацију, а не као питање и седе за свој сто.

Лабуд не одговори. Већ је живео с тим да га сви у граду познају и да му прилазе као старом знанцу. Више га је бунило кад би видео некога кога он није познавао, а седокоси је био баш тај. Покушао је да направи нешто као осмех или, боље речено, да мимиком стави до знања човеку да нема сврхе да каже било шта.

– Могу ли да те частим једним пивом, револуционару? – огласи се поново власник седе косе дрхтавим, слабуњавим гласићем за који се чинило да ће се сваког момента прекинути остављајући свог власника да виси над безданом мучне тишине. Гледао је некако молећиво и дрско истовремено. Лабуд га осмотри мало боље и схвати да се не ради о неком обичном и случајном посетиоцу. Случајном, можда, али обичном никако.

Поче да се преиспитује, зашто је, уопште, у тој јазбини у којој никада пре тога није био и онда се сети да је имао договор да се нађе са уредником неких дечјих новина. Погледао је на сат, и у том тренутку та ћелава глава са дебелим цвикерима прође кроз стаклена врата.

– Хвала, пијем – реч Лабуд и потеже добар гутљај из тек отворене флаше.

– Нема везе – донеси му једно пиво, и једно за професора – рече човек коњастој конобарици која никоме ничим не стави до знања да је било шта чула. Лабуд је ћутао и чекао. Тип је почињао да му иде на живце. Његов псећи поглед изазивао је у њему гађење.

– Шта, па ви се познајете – рече ћелава глава са дебелим цвикерима, без икаквог поздрава и седе за Лабудов сто. Лабуд је ћутао, а ћутао је и седокоси не скидајући свој псећи поглед са Лабудовог лица.

– Досадило ми је више да га слушам – рече човек после извесног времена, као да се обраћа свима осим Лабуду који се осмехну са разумевањем, готово са симпатијом. Мислио је да човек говори као неко ко је месецима присуствовао митинзима које је Лабуд водио, да је био један од његових следбеника и поштовалаца побуне која, на жалост, није успела.

– Шта да се ради – рече Лабуд – дали смо све од себе, учинили све што смо могли, а показало се да је противник много гори и љигавији него што смо очекивали, да је његова државна безбедност...војска, полиција...криминалци и улизице, а ни наши се баш нису сјајно показали...

– Чекај – провали из седокосог глас који је више личио на режање. Приглуп му поглед постаде зао, испуњен мржњом, страхопоштовањем и неким пакосним светлуцањем које његовом лику даде сасвим други, зверски израз, који је помало плашио – не мислиш ваљда да сам ја долазио на трг да те слушам?

Лабуд га погледа заинтересовано, није му било јасно шта је овај хтео.

– Па, где си ме слушао, на радију, на телевизији, на књижевним вечерима ? – упита он.

Човек је ћутао и пушио, а његово подбуло лице као да нагло спласну и доби неки сасвим другачији, снисходљив израз.

– Слушао сам те, слушао…. тамо где треба, и то годинама – рече тихо.

– И шта си чуо? – упита Лабуд.

– Све, све што си изговорио, то сам чуо, сваку твоју реч – одговори овај.

– Па ти онда радиш за Гладомирову тајну службу... – рече Лабуд и ућута.

Пажљиво је гледао свог саговорника којем се пијане очи напунише сузама. Знао је Лабуд да га прате, претпостављао је да га прислушкују, али је увек говорио оно што мисли и понављао како нема разлога да га било ко прислушкује, кад може лично од њега да чује све оно што га занима. Сада, гледајући човека који признаје да је био задужен да га прислушкује, није знао како да реагује. У једном тренутку је схватио да све то што је радио није било тако безазлено, као што је њему понекад изгледало, али је осећао и неку мучнину гледајући човека који је године провео слушајући сваку његову изговорену реч, или бар пола од тога.

Уредник је ћутао и пио свој шприцер. Било је очигледно да му све то није било толико чудно, да је познавао седокосог, бар колико и Лабуда и да зна шта и за кога овај ради. Све оно што је Лабуд претпостављао или чуо о тајним активностима, а што никад није могао детаљније да сазна, наједном му постаде потпуно јасно.

–Одакле, из поште? – упита он.

Седокоси климну главом.

– А одакле би друго? – рече он као неко ко је само говорио оно за шта је веровао да и његов саговорник зна. Његов посао њему није била никаква тајна.

– Па, како то да...? – поче Лабуд поново, а заправо није знао ни шта да пита, био је потпуно смушен и неприпремљен за такво изненадно сазнање.

Човек шаком обриса очи. Гледао је у флашу која је стајала пред њим.

– И отац ми је био безбедњак, још пре доласка Гладомира на власт – поче он у неком наступу потпуне искрености – а онда, пошто нисам био баш неки ђак, а нисам потом имао ни посао...

– Кренуо си татиним стопама и почео да прислушкујеш суграђане, рођаке и комшије? – рече Лабуд.

Овај потврдно климну главом.

– Баш тако. Од нечега мора да се живи, јебига– рече он и зајеца тихо.

– По читав дан? – упита Лабуд – мислим радни дан – додаде. Није знао како да се понаша, нити како да протумачи искреност свог саговорника. Није знао да ли да верује у случајност која их је спојила, или да претпостави како је, опет, у питању нешто што је неко негде смислио. Сувише је случајности било у његовом животу, чак и по Марфијевим законима. Наслућивао је неку језу, али покуша да одагна било какав осећај параноје која је у овом случају имала сасвим опипљиве корене. Уосталом, тај тренутак сазнања и суочавања одавно је негде наслућивао, али га је сасвим другачије замишљао. Ово је било јадно, осећао је само одвратност и мучнину. Надао се, ваљда, да би прислушкивање неког као што је он требало да захтева далеко више труда, технике и неко интелигентније створење него што је неуредни пијанац који је балио за суседним столом.

– Па да, то ми је био посао, са паузом за ручак – одговори овај и ућута.

Сви су ћутали, а онда, као да се пробудио из неког сна, као да је завршио своју представу, седокоси се уозбиљи, покупи своје ствари са стола и енергично устаде.

–'Ајд, здраво – рече и журно изађе напоље.

Лабуд узе своје пиво и отпи добар гутљај.

– Јел' се ово стварно десило, или сам ја у неком трипу? – упита Лабуд уредника дечјих новина који се све време потуљено смејуљио.

– Није ваљда да га ниси познавао? – огласи се ћела, а осмех испод дебелих наочара се просу по његовом натеклом лицу као покварена вареника.

– А, како бих га познавао кад је човек плаћен да седи у рупи и слуша шта ја говорим. Нисам веровао у нешто такво, нисам ни претпостављао да је тим говнарима битно оно што ја говорим – рече Лабуд и ућута. Сада је бар био сигуран да су га прислушкивали и да то сигурно чине и даље, постао је наједном свестан да никоме у том граду не може да верује, чак ни оном који је седео преко пута. Професору–уреднику који је учио ђаке. А тога је, изгледа, наједном постао свестан и његов саговорник који полако устаде и без речи, погнуте главе изађе у топлу гладовску ноћ.