ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 17. ДЕО

Само што беше ушао у редакцију „Гладовоситских новости“ и сео на своје место трже га звоњење телефона. Непознати глас је тражио да се виде.

– Ако може, одмах – рекао је тај глас.

– Чудне се ствари дешавају – рече Лабуд – обично не комуницирам са безименима, али у реду, долазим.

–Нисам безимен, али ти моје име ништа не значи, име к'о име – рече глас.

– Врло убедљиво – одговори Лабуд и спусти слушалицу. Узео је своју торбицу од свињске кожице у којој је држао најнеопходније ствари и изашао из зграде.

“Лабуд је оличње ужаса, с кљуном који се завршава великим словом на чоколадној подлози”, прође му кроз главу мисао коју је давно негде записао и убацио у песму која је била објављена у једној од његових књига. Никада није покушао да до краја одгонетне смисао ове реченице. Осећао је себе у њој, осећао је да она на тако једноставан начин изражава читаво његово биће, да је она најбоља дефиниција свега онога што се у њему дешава, а та дешавања постајала су све више смисао његовог живота, неисцрпна тема за коју је он везивао свој књижевни рад и где је тражио и налазио материјал за своје песме за које је и сам знао да су својеврсна историја болести, но баш због тога им је и приписивао велики значај покушавајући да помоћу њих допре до оних тајанствених делова сопствене душе, до оних телесних и заумних загонетки које се само поезијом могу избацити на површину из затамњене подсвести.

Из мисли га трже велико, црно псето са згрченом предњом ногом које му је стајало на путу. Учини му се да га пас гледа молећиво, као да тражи помоћ. Цвилео је жалосно, неколико пута махнуо репом па се помери ослобађајући Лабуду пролаз. Наставио је пут окренувши се тек после десетак корака. Пас је и даље стајао на истом месту и гледао за њим. Није му то било први пут. Деца, животиње и лудаци су увек према њему показивали нешто што он није могао тачно да објасни, осећање или саосећање, како би понекад са страхом закључивао, какво нису показивали према другим људима. Од људи можеш побећи, можеш се сакрити, камуфлирати или их обманути, људи су наивни, а често толико заокупљени собом да их други готово и не интересију, осим ако из туђе несреће не могу да извуку некакву корист за себе. Често је у таквим размишљањима хватао себе, односно хватао своје мисли које су навирале, сустизале се и престизале испуњене толиким мизантропским набојем да би га понекад ухватила паника. Уплашио би се самог себе, покушавао је да их отера, да их избрише, но све што се више он трудио оне су, као за инат, бивале све грозније и надолазиле у све већем броју тако да је он на крају одустајао, дизао руке и предавао им се, а оне су онда полако, па све брже и брже, губиле свој интензитет и нестајале остављајући за собом неко чудно осећање празнине и збуњености.

Гурнуо је масивна, дрвена врата градске кафане и ушао у велику просторију која је била сасвим празна.

Ех, кад би кафане знале да као војни инвалиди базају около и причају приче о својим и туђим судбинама, који би то романи били? Али, не знају. А у тим зидовима који, као и вода, вероватно памте, све је похрањено, и интриге, и завере, и прељубе, и ситне пакости, и све остало под милим Богом што живот чини таквим какав јесте.

Ту на том истом месту где је Лабуд стајао, давно пре модерне историје урбаног Гладова, државним непријатељима је по кратком поступку пресуђивано. „На смрт, на смрт“, као да су још увек шапутали оронули зидови који су заувек упили алкохолна испарења из жвалавих чељусти распамећене руље. „У име народа“, као да се извијао из углова свечани баритон задриглог пресудитеља у револуционарној униформи, чији је усхићени, свемогући поглед, као матори корморан, кружио над друговима и другарицама од којих никога више није било међу живима. Да, остао је само шапат, само сабласни шум глади човека за човеком. Ипак, нико није могао да порекне да постоји неко проклетство које делује и трајаће све док и последњи Гладијанац, сит или гладан, буде корачао гладовским улицама и сокацима.

Михољско лето је те године било изузетно лепо и ретки гости су још увек избегавали да улазе унутра пошто је напољу било много пријатније за седење. Лабуд се врати назад и седе за сто одакле је имао леп поглед на главну улицу којом су тог јутра журно промицали први пролазници. Одувек је волео тај јутарњи привид ужурбаности да посматра са овог места, уз кафу и лозовачу, кад год би му се за то указала прилика. Волео је тако да започне дан. Но, овај је био некако другачији, није тачно знао због чега, али је имао неко предосећање које се беше увукло у његове вене злокобно пулсирајући у сваком делићу тела који је осећао и којег је био свестан. У таквом расположењу отпио је први, повећи гутљај лозоваче и учини му се да је много боље. Но, Лабуд Чичак, песник и мислилац, није био од оних који се заваравају привидима и тренутним осећањима, исувише времена је потрошио на проучавање сопственог тела и сопствене психе да би тек тако подлегао овом олакшању које је наступило тако нагло. Из искуства је знао да ужас необјашњиве панике тек долази и мирно га је очекивао наручивши још једну дуплу лозу.

Сунце се већ беше подигло доста високо, обасјавајући са свих страна главу војника исклесаног у камену, који је мирно стајао на градском тргу сасвим јасно стављајући свима до знања да му се савршено јебе за све овоземаљске проблеме који се њега апсолутно нису тицали. Лабуд се осмехну. Видео је своју главу под нехајно натученом кацигом и скоро исти онај равнодушни, нејебавајући израз лица који је имао окамењени солдат. Био је задовољан собом. Али, био је свестан да криза тек долази, као код самртника којима краткотрајна еуфорија само олакша смрт или учини да на њу бар за извесно време забораве. Осмехнуо се опет, али некако надмоћно, супериорно над сопственом психом која му је читавог живота била главни и једини непријатељ. Чинило му се да сопствени нервни систем милује по глави, благонаклоно, с разумевањем и са висине, онако како се то ради деци и да први пут у животу има онај прави осећај који му је увек недостајао и за којим је трагао и призивао га покушавајући на све могуће начине да га убаци у логичан ток својих мисли.

“Али касно”, оте му се изненада док је отварао кутију цигарета. Осетио је заинтересовани поглед који га је голицао по темену.

– Чему, јебе ми се за све – проговори опет исувише гласно да би то могло да се назове размишљањем, а онда се окрену ка човеку који му приђе са два мачја, једва чујна корака. Погледи им се сретоше и Лабуд угледа два смирена, љубазна, чак пријатељска ока. Био је то човек безличне спољашности, тек незнатно старији од њега.

– Да ли је слободно овде? – огласи се непознати. Лабуд некако неодређено климну главом спуштајући и подижући рамена што придошлица схвати као одобрење, чак се чинило да је хтео то тако да схвати, и седе. Лабуд је пажљиво пратио кретање непознатог и за тренутак осети неку неодређену симпатију које брзо и на силу покуша да се ослободи. Поново је свој поглед дигао ка споменику али без трага од оног малопређашњег осећања. Суседов поглед, попут поштанске марке, био је прилепљен за његов профил. Осетио је несносан свраб на левом образу. Окренуо је главу и погледи им се поново сретоше. Било је нечег готово обожавајућег у начину на који је сусед посматрао Лабуда, чак и не покушавајући да то прикрије. Заправо, било је очигледно да он баш инсистира да то покаже, а то се видело и у његовим раширеним тамнозеленим зеницама које су биле скоро непоктретне иза прозирних стакала пластичних кинеских наочара.

– Јеси ли ти педер или и ти радиш за јебену државну безбедност? – упита га Лабуд без неког значајниг респекта и рекло би се више с намером да испровоцира свог новог поштоваоца коме још ни име није знао. Очекивао је да ће се овај увредити, можда устати и отићи или, пак, на неки начин ставити до знања да је одговор на питање потврдан, што и није било немогуће, чак му је изгледало да ће се баш то и догодити и истовремено осети одбојност и гадљивост. Свет је био пун разних типова са најразличитијим болестима и опредељењима и никоме се више није могло веровати. Беда је од многих нормалних људи направила физичке и духовне богаље и до те мере је урушила психичко стање и оних стабилнијих тако да је сасвим извесно било да је читав народ Гладије луд, што није било далеко од истине. Овај се нагло уозбиљи, десна обрва му се приметно подиже и лице му доби збуњен израз који му је чак лепо пристајао, да би одмах затим експлодирало у здрав, заразан смех.

– Ни једно, ни друго, мада...никад се не зна, а ти? – рече покушавајући да се уозбиљи, што му није баш полазило за руком.

Лабуд одмахну главом са изразом који је саговорнику недвосмислено говорио да разговору са њим не придаје неки нарочит значај, да га чак нервира и да би га се радо ослободио.

– Без увреда, молим – рече цвикераш уозбиљивши се нагло, пошто је схватио, коначно, да Лабуд није баш луд од среће због његовог присуства.

– Ти си Лабауд Чичак, зар не?

– Тако кажу – одговорио је кратко, погледао суседа право у очи и задржао поглед неколико тренутака на стаклима његових наочара не покушавајући да продре даље иза њих, до зеница које су га пажљиво посматрале. Име које је непознати изговорио, његово име, било му је страно, казано тако на начин који му је давао и сувише значаја и то од човека који му је био потпуно одбојан. Није могао себе, онаквог каквог је он познавао, да стави иза тог имена, осећао се исувише безначајним, сићушним. Оно што су други мислили о њему није било оно право, није се уклапало у његов нихилистички став о сопственом бићу. Постаде свестан себе као велике, лепо упаковане конзерве са смрдљивим садржајем до којег нико други није могао да дође из једноставног разлога, зато што није имао кључ. Згрозио се над самим собом. Отпио је још један гутљај из своје чаше и припалио цигарету.

– Јеси ли ме ти звао? – упита Лабуд.

– Да, ја сам Милко Шапоња – рече цвикераш изненада и пружи своју готово женску руку преко стола, као обријану шапицу. Лабуд је погледа скоро гадљиво и стеже с неким у том тренутку надошлим бесом да је Шапоња морао да се придигне са столице.

– Лабуд Чичак – процедио је безвољно.

– Можемо ли сада озбиљно да поразговарамо? – упита Шапоња склањајући своју руку испод стола.

– О чему то?

– У реду, да не правим увод – рече и из унутрашњег џепа свог изношеног сакоа извуче малу, црну свеску кожних корица из које извади црно белу фотографију и спусти је пред Лабуда пажљиво га посматрајући. На Лабудовом лицу ни једна црта се није померила, бар не у онај израз који би показао запрепашћење, што је Шапоња, вероватно, очекивао и са чим је рачунао.

– Откуд ти ова фотографија? – упита Лабуд тихо не дижући поглед са слике на којој је било лице жене уоквирено дугом, црном косом, некако тужно осмехнуто и загледано некуд далеко, далеко испред себе.

– Није то све – рече Шапоња и пружи му очувану црну свешчицу налик некој светој књизи.

Лабуд отвори свеску, прелиста је на брзину задржавајући се кратко на неким странама, а онда је склопи и спусти на сто. Осетио је да му недостаје ваздуха и покуша дубоко да удахане и испуни своја, чинило му се стегнута плућа. Није успео. Нешто густо и тамно почело је да се спушта на његове капке и све више га је вукло ка земљи. Последњом снагом је успео да се одржи у столици.

– Није ти добро? – рече Шапоња и уплашено га погледа.

– Откуд ти ово? – понови Лабуд питање једва хватајући ваздух.

– Рећи ћу ти све, само се ти смири.

– Смирен сам ја. Причај, причај... – рече Лабуд нервозно, већ скоро самртничким гласом. Овог пута је био сигуран да му је то крај. Тражио је неку спасоносну мисао за коју би се ухватио, али је није налазио. У ствари у његовој глави није било ни једне конкретне мисли, ни једног појма осим неке интуитивне потребе да се ишчупа, да дође себи.

“Само још овај пут”, понављао је, “само још сада, а после ће свему бити крај, после већ знам шта ћу, само још сада, само још сада...”

– Па, мислим да добар део приче знаш, вероватно и боље од мене, зато ћу ти испричати само оно што ја знам и што се дешавало у тренутку када је Анђелка отишла, односно побегла одавде, а да ти о томе ниси имао појма.

– А у каквој си ти вези са њом? – прекиде га Лабуд.

Шапоња слеже раменима као да је у недоумици.

– Зар је то важно? Уосталом, ја сам тражио тебе, а не ти мене. Али, рећи ћу ти, ипак. Долазила је код моје мајке. Ту смо се упознали и, могло би се рећи, спријатељили, у ствари разговарали смо неколико пута и то је све. Задовољан?

Лабуд климну главом очекујући наставак приче.

– Све што те занима сазнаћеш из свеске коју сам ти дао, чак можда и више од тога јер је Анђелка записивала све оно за шта је мислила да је битно, ја ћу ти рећи само оно што није стигла да запише.

– Куцала је, није записивала, колико ја знам – рече Лабуд.

Шапоња слеже раменима у смислу “нека ти буде“ и прошапта нешто себи у браду.

–Како није стигла да запише? – допуни се Лабуд.

Шапоња га је гледао неколико секунди, као да размишља на који начин да каже оно што хоће, а што је сматрао необично важним.

– Умрла је – рече кратко и ућута чекајући Лабудову реакцију.

– Како умрла? – Лабуд је био у неком полусвесном стању. Већ само помињање смрти у њему је знало да изазове неописив страх, гушење и вртоглавицу. Очекивао је све то. Али ничега није било, постао је туп и одрвенео за све што се дешавало. Равнодушно је гледао свог саговорника, као да се све то догађа неком другом, а не њему.

– Умрла је на порођају, пошто је родила мушко дете.

После првог ударца Лабуд осети олакшање. Његова малопређашња равнодушност поче полако да прелази у незадовољство и он покуша да скрене мисли на нешто друго, осећајући да почиње да га обузима мржња према том лицу које га је још увек гледало са слике положене поред празне чаше на кафанском столу, према лицу за које га је везивало много тога лепог што је проживео, према лицу које му је било једно од најдражих у животу, а на које је потпуно заборавио.

Као рефлекс, као оно стање код дављеника када већ при крају снаге наједном постану свесни целог свог живота, без појединачних слика, без одређеног тока свести, једноставно у делићу времена буду свесни свега до најситнијих детаља, тако је и он постао свестан свега онога што је доживео у тих неколико месеци заједничког живота са Анђелком, све до оног дана када је она нестала, без објашњења, без поздрава и то онда када им је, како су обоје говорили, било најлепше. Сада му се чинило и да зна објашњење за све. Отишла је, удала се за неког другог, затруднела и онда...десило се то што се десило. Би му је ипак жао. Још једанпут је погледао слику и осетивши како га обузима туга помешана са неким немоћним бесом и разочарањем врати је у свеску и гурну је према Шапоњи. Хтео је да устане и оде, погледом је тражио конобара да му плати.

–У реду, и шта сад, шта ја имам с тим, не разумем? – рекао је.

–То дете које је родила... – поче Шапоња, тражећи погодне речи

Лабуд га је гледао незаинтересовано, чак с досадом и хтео је само што пре да оде.

–То дете је твоје – заврши овај започету мисао очигледно уживајући у ономе што ради.

Ништа се на Лабудовом лицу није променило. Најјачи ударци прелазили су преко њега, чинило се, не дотичући га, а шта се дешавало у његовој свести нико није могао да зна. Овога пута је био свестан да је стварно превише свега и да то неће моћи да поднесе. Дроњци његовог нервног система нису више били у стању да примају и амортизују све то што је чуо за протеклих пола сата, па ипак негде из подсвести јави се неки биолошки нагон, или само знатижеља, али само зато што није добро чуо и схватио оно што је Шапоња рекао.

– Моје, како моје, откуд ти то? Каква је то глупа игра?

– Није игра, то је живот, необичан и непредвидљив. Уосталом, све ту пише – рече Шапоња и значајно куцну неколико пута по корици бележнице. – Мада, што се тебе тиче, сасвим је свеједно, твоје или било чије.

– Причаш глупости. Ништа те не тазумем. Где је дете сада? – рече, Лабуд осећајући како му се полако враћа снага и како долази себи, попут пијанца који у изузетним тренуцима страха и узбуђења напрасно постане трезан. Негде у себи наслућивао је нешто што до тада никада није осетио. Он, Лабуд Чичак, није више био он, егоистично чудовиште, саможива млатикурчина (како је често себи пребацивао), залуђеник својих метафизичких стихова. Први пут у животу осетио се потпуно вредним продуктом природе, чак њеним равноправним чланом, па и више од тога, осећао је своје биће као део једног механизма који је у стању да ствара и који је, ето, створио нешто ново, неко мајушно створење које има његову крв, које је откинути део њега, песника Лабуда Чичка. Његов живот опет доби онај смисао који давно беше изгубио. Обузе га осећање пуноће и значаја какво давно није осетио, знао је да треба да живи, да мора да живи јер има за кога и због чега. Учини му се да однекуд чује дечји глас, као глас анђела који га дозива милозвучним анђеоским гласићем: татаааааа. татаааааа!

– А дете, питам те, где је дете сада? – понови он уневши се у лице Шапоњи који га је пажљиво посматрао.

– Умрло је после недељу дана, лекари кажу да су учинили све али...

– Како умрло, зашто? Јеси ли га видео? – било је све што је Лабуд успео да избаци преко својих згрчених сувих усана.

Шапоња одмахну главом.

– Нисам, тако су јавили.

Лабуд га није гледао.

– Био је крупан, сувише крупан, права људина, кажу да је порођај био страшан и да се дете намучило, нису стигли да направе "царски рез" јер је порођај већ почео када је Анђелка стигла у породилиште. Борили су се више за њен живот, али ето...

Лабуд механички покупи ствари са стола, устаде полако и пође тетурајући се на ногама које уопште није осећао.

– У тој свесци имаш адресу и телефон, ако ти нешто буде потребно – викну Шапоња за њим. Није се окренуо, није га ни чуо. Прстима влажним од зноја чврсто је стезао тамне корице свеске осећајући да је између њих, не решење тајне која га је занимала, не записи који су га узбуђивали и чија га је садржина готово избезумљивала, већ решење онога што је већ предосетио и за шта је сада био сигуран да се коначно остварује.

Позвао је Наталију и јавио јој да мора хитно да отпутује у Гладоград, а онда је кренуо ка свом стану не одговарајући успут на поздраве познаника. Никога није видео, никога није чуо. Пред њим, у некој нестварној, вишеслојној магли, лебдело је готово стварно и опипљиво лице са слике, лице за које је знао да му се на само један једини начин може приближити, а тај тренутак био је сада веома, веома близу. Осећао је како се расплиће смотуљак његових страховања и надања, убеђења и нихилизама, свега онога доброг и лошег што се, од како је знао за себе, сукобљавало у њему не дозвољавајући му да коначно спозна свој лични став, своју личност као спој хтења и убеђења, као спој физичког и психичког, духовног и материјалног, обједињеног под именом Лабуд Чичак.

Сопствено име било му је опет на уму када је закорачио на први од три углачана и истањена бетонска степеника који су водили у његов стан. Осмехнуо се себи, свом имену, свом животу за који му се чинило да тек сада успева да га сагледа заиста онаквог какав он јесте. Имао је осећај да га гледа са неког одстојања, као нешто туђе, нешто страно за шта га више ништа не везује. Први пут је равнодушно откључао врата свог стана, у који већ месецима није навраћао, али равнодушно само у односу на оно осећање страха од стана у којем је видео увек само сопствени кавез, гробницу у којој његов дух не функционише, у којој његове мисли остају спутане, живе закопане у њему самом и зидовима који га окружују. Коначно је схватио да је тај страх у ствари страх од самога себе, страх од онога што се догађало у његовој свести.

Ушао је у купатило и стао пред огледало у којем га је увек, и ту и на другим местима, сачекивало исто лице са истом гримасом. Чинило му се да је то ко зна која по реду реприза чина који је до савршенства био увежбан. Овога пута изненади га хладна, готово болесна тупост којој је скоро савршено пристајао грч на десном образу, који је требало да изражава нешто налик на осмех. Али, био је свестан да то не само да није осмех, већ да се иза тог печата велике патње више никада никакав осмех неће појавити.

На ивици каде у белој пластичној кутији за сапун чувао је украсну шналу за косу која је припадала Анђелки Вражић. Узео је шналу из кутије и са два прста је принео ближе очима са фетишистичком понесеношћу. Осети страховиту мучнину. Крв му јурну у главу и за тренутак изгуби сваки осећај власти над својим телом и свешћу. Али био је то само рефлекс, нешто што није имало трајање изражено у времену. Био је то само трептај, један грч живота за који се чинило да се завршио пре него што је и почео. Спустио је поклопац шоље и сео гледајући тај комад пластике на свом влажном длану. Шнала за косу његове љубавнице Анђелке Вражић било је скоро све што му је остало после њеног изненадног одласка. Она је сада била мртва. Смешно. Човек који седи на поклопцу клозетске шоље и дрхтећи уклања са шнале за косу две длаке са пичке своје мртве љубавнице.

"Да ли је то могуће? Да ли је све то уопште стварност?" понављао је у себи. Смрт и интима коју су представљале те длачице, вероватно у свачијој па и Лабудовој свести, нису могле да стоје једна поред друге, никако нису могле да буду појмови који припадају истој особи, а поготову не особи које више нема.

Полако је устао и кренуо ка соби у којој је био уредно, војнички затегнут кревет и радни сто претрпан исписаном хартијом. Легао је наслонивши главу на високо уздигнути јастук и припалио цигарету пустивши је да гори између његових усана, као да је била окачена о плафон на танкој нити дима који се кривудајући при врху дизао из ње. На сто поред себе ставио је фотографију наслонивши је на конзерву за пиво из које су вирили сјајни врхови оловака. Отворио је свеску и почео да чита.

Волела бих да се дете, ако буде мушко, зове Лабуд. Казала сам то тетка Олги. Можда он никада неће сазнати за њега. А шта ако сазна? Чиним ли исправно? Боже, зашто је све тако............?

Лабуд извади опушак који је догоревао међу његовим уснама и баци га у празну пепељару не трудећи се да га оним уобичајеним покретом згњечи. Поглед му се још једном задржа на Анђелкиној слици са које је гледала она оним својим одсутним погледом. Опет му се учини да гледа негде далеко, кроз њега, кроз отворен прозор у правцу скамењеног војника на градском тргу.

"Зашто, чему, шта је разлог свему томе? Зар све то што се од јутрос догодило?" прође му кроз главу док је покушавао да припали нову цигарету.

"Не, зашто је увек потребан неки разлог, зашто све мора да има неки разлог? А, ако тај разлог и постоји, није ли он још од раније, од рођења, па можда и пре".

Тежак, лепљив сан му се тихо спусти на помодреле капке. У свести му још само бљесну нешто као ватромет боја које полако почеше да образују његов лик, Анђелкине у даљину загледане очи уоквирене густом црном косом и Лабуда са огромним осушеним чичком уместо главе. Уста му се згрчише у осмех. А из даљине, као из љубичасте магле, у сусрет му је летео дечак, широм отворених очију, насмејан, са огромним лабудовим крилима која су испод њега стварала ковитлац ваздуха у којем су се вртеле и до праха растурале сличице негативних призора из Лабудовог живота. Био је то анђео са ликом детета које је необично подсећало на њега, или је чак то био он. То није могао да докучи.

– Лабуд, Лабуд Чичак! – викну неко споља лупивши снажно у врата.

Није га чуо. Цигарета је горела полако правећи све већу рупу на папиру поред његове главе иза реченице "Лабуд је оличење ужаса с кљуном који се свршава великим словом на чоколадној подлози”.

Хрскавичаво подне полако се увлачило кроз прозор.

– Чичак, хеј, Лабуде – понови гласније неко са друге стране врата.

Осмех на Лабудовом лицу полако је прелазио у грч, грч иза којег је стајала блага неверица, у оно што се десило или оно што је тек долазило.

У једном делићу још преостале свести јави му се мисао да је требало све очистити за собом, избрисати, уништити да никакав траг о његовом постојању не остане, а онда је смени друга која му је шапутала да мали Лабуд ипак није умро.

"Жив је", нешто му је говорило, "жив је, мора бити жив"

Врата се изненада отворише, уз јак прасак и у собу просто упаде једва се задржавајући на ногама човек у мантилу, са шеширом на глави, носећи белог голуба у руци.

– У, јеботе – рече мантил када виде Лабуда у густом облаку дима и испусти голуба који прхну, направи један круг, удари у зид, а онда се скраси на прашином засутој Кантовој Критици чистог ума. Не размишљајући ни мало мантил зграби Лабуда, пребаци га преко рамена, као офуцани тепих за прање, и заједно са њим се баци кроз неотворени прозор.

Лабуда из дубоке омамљености трже јак бол у рамену. Отворио је очи и осети крв која му се сливала са чела замагљујући му вид. Покуша руком да обрише очи и осети ситне комаде стакла под прстима. Ипак, једним оком, успе да сагледа слику пред собом, оквир са позадином у мир утонулог Гладова, а у првом плану готово потпуно равнодушно лице човека под згужваним шеширом. То лице му се учини познатим. И било је, јер то беше одбегли болесник који малтретира грађане. Лабуд се осмехну и хтеде нешто да каже, али се тада бела раздрндана кола хитне помоћи зауставише тик поред његових ногу и два болничара га ставише на носила од вешто преправљене даске за пеглање.