20
Казаљке на великом уличном сату се поклопише на броју 12,
истовремено кад се огласише звона са црквеног торња, а изрованом улицом
затандрка запрега коју је вукло сипљиво жућкасто кљусе. Био је то један од
сакупљача секундарних сировина, картона, бронзаних попрсја и преосталих
поклопаца за шахтове, од ливеног гвожђа.
Иза његових леђа, на хрпи нагорелог картона и згужване
новинске хартије, под будним очима два голотрба
детета, беживотно је лежало неколико бронзаних глава, мушких и женских,
једна књига, два волана, пар микрофона, три голуба раширених крила, ћускија и
један контрабас у природној величини. Надгробна обележја професија покојника
чији власници, као што се могло претпоставити, одавно нису били међу живима.
– Све ће да нас чипују, све ће да нас
чипују...чујте, људи... све ће...– понављао је сакупљач секундарних сировина
потпуно избезумљен од неког паничног страха који му је, осим једне руке, читаво
тело држао у јаком грчу.
Лабуд је седео на клупи у парку и пушио пратећи погледом
црнпурастог безруког рабаџију како бесно, оном једном руком у којој је било
нешто налик на мотку за веш, млати полумртву животињу не прекидајући да понавља
бесмислену реченицу „Све ће да нас чипују“. А онда му поглед привуче група људи
који су се тискали око једног контејнера. Призор који је већ годинама посматрао
био му је сасвим познат и није га то више толико дотицало колико га је нервирао
тај послушнички став већине, та издржљивост и постојаност у трпљењу, та нада да
ће увек неко други да учини све како би њима било боље. На наслон његове клупе
слетеше два голуба и одмах узлетеше уплашени ликом који се појави из зеленила и
заустави своја инвалидска колица испред Лабуда. Био је то његов пријатељ, писац
и новинар Веско Новичић. Кошчати мршавко са зашиљеном риђом брадицом и танким
цвикерима кроз чија су стакла посматрала два крупна, делимично угашена ока,
подсећао је на неког од Лењинових сарадника из предреволуционарног периода.
– Хај – рече овај и поздрави војнички, а онда Лабуду пружи
своју огромну, јаку шаку.
– Хај – узврати му Лабуд на исти начин – још си жив?
– Рекло би се, али не задуго.
– То исто понављаш већ годинама, а трајеш, трајеш...
– Из ината, али више немам воље ни за то. Чуо сам да су вам
синоћ украли предајник? Министар Раз Гласни лично – рече Веско с пажњом
очекујући Лабудову реакцију.
– Да, украли су га, идиоти. Читаве ноћи нисам спавао –
одговори Лабуд пратећи погледом малишана који је пролазио поред њих и из чије је прљаве и поцепане папирне кесе
провиривала једна црвена креста са откинуте кокошје главе. Мали је био весео,
чак би се рекло усхићен својим пленом за тај дан. Ишао је уздигнуте главе
гледајући око себе као неко ко очекује дивљење околине за оно што је урадио.
– Ето, а шта си ти мислио, да можеш тек тако да их истребиш,
као вашке? – настави лењиниста својим пискавим гласом који још две гладне птице
отера са оближње жалосне врбе.
– Не, нисам, наравно, али сигурно нисам очекивао ово што
имамо. Ови не само да се не истребљују, они се размножавају, јеботе, као
бубашвабе, бујају, расту све моћнији, удружују се, повезују са криминалцима…–
рече Лабуд потиштено.
– А шта си могао да очекујеш, па они већ годинама ништа друго
не раде осим што, свесно или несвесно, опстајавају узгајајући зло у којем су
зачети. То је принцип који влада светом– рече Веско.
– Сереш! Мада си у праву – рече Лабуд, тек да нешто каже.
– Па, сам си рекао да бујају све моћнији. Медиокритети,
примитивци, простаци, гола говна, све то је испливало на површину, сва та гамад
је схватила да је дошло њихово време и да ово више никада и нигде неће да се
понови – пенио је цвикераш.
– Да, знам, знам, али то никако нисам смео, нити хтео, да
признам себи. А кад човек мало боље размисли, све је тако. Заправо, светом су
увек владали најгори – рече Лабуд.
– Браво! Па да су најбољи успели да се докопају власти, бар
на неколико дана, данас не бисмо бринули да ли ћемо за неколико година имати
питке воде, да ли ће Сунце да нас спржи као неку гамад, али , све је то срање –
закључи Веско.
– Знам, јебига, али морамо о нечему да причамо – рече Лабуд.
– Зашто, да испаднемо исправни у сопственим очима. Да умиримо
сопствену савест?
Веско застаде за тренутак и узе цигарету из Лабудове кутије
која је лежала на клупи. Запали је и дубоко увуче дим навлачећи на лице један
од оних израза који је требало да покаже максимум телесног и духовног
задовољства, мада у њему није било ни једног ни другог. Видело се то на први
поглед.
– Знаш, кад мало боље размислим, можда си у праву, али никако
не могу да знам шта је то сопствена савест. Зашто сам ја такав какав јесам? –
питао је Лабуд гледајући и даље негде далеко као да очекује одговор од некога
ко би тек требало да стигне однекуд.
– Не свиђаш се самоме себи? – равнодушно процеди цвикераш.
– Не, не, па нисам ја бирао какав ћу да се родим, само кажем,
тек онако... – рече Лабуд – не могу да схватим себе и да нађем своје место у
овом шљаму и смраду.
– Јебем ли га, вероватно да постоје нека правила која нас
воде, нешто због чега смо овакви какви јесмо. Има ту мало гена, васпитања, мало
физичког изгледа и ко зна чега, али кад се мало боље погледа, ствари стоје
много озбиљније. Мислим да свако, без обзира колико и како био васпитаван, има
улогу у овом животу, коју мора да обави .
Веско ућута ослушкујући ефекат свог монолога. Изгледао је као
неко ко је рекао нешто врло паметно што би требало да наиђе на адекватну
реакцију код слушаоца.
– Сви смо ми мисионари! Кењаш. Па од сваког јебеног клинца
можеш да направиш шта хоћеш, убицу или попа – рече Лабуд.
– А у чему је разлика? – изговори Веско, као да је само то
чекао, као човек који повлачи потез у шаху, потез иза којег више нема шта да се
одигра. Мат.
Ћутали су неко време и гледали се, а као да је свако од њих
био заокупљен свијим мислима.
– Знаш, морам нешто да ти признам…– рече Веско и примаче
своја колица до Лабудових колена.
– Зашто? Не мораш ништа да ми признајеш, нисам ја иследник,
јебени Исо Ледник – бранио се Лабуд осмехујући се истовремено.
– Али, ја то хоћу – био је упоран овај.
– Добро, шта то? – питао је Лабуд шапатом заузимајући позу
озбиљног слишаоца.
– Слушај. Одлучим ја пре извесног времена да ступим у контакт
са самим Богом, да видим да ли постоји и да га питам неке ствари.
Веско застаде и погледа Лабуда пре него што настави са
причом.
– Чекао си да ти се јави? – упита Лабуд равнодушно као да се
ради о обичном, свакодневном сусрету.
– Да, откуд знаш?
– Претпостављам. И?
– Ништа. Није ми се јавио. Ни на који начин ми није послао
поруку да ме има у виду – рече Веско без
трунке жаљења у гласу.
– Можда јесте, али ти то ниси био у стању да протумачиш –
замишљено рече Лабуд и први пут га
погледа у очи из близине из које је његово усукано, бубуљичаво лице, осуто
паучинастим маљама, деловало као маска неког сатира.
– Па, то је исто. Ваљда је на њему да шаље разумљиве поруке,
а не на мени да дешифрујем неразумљиве. Ваљда је он мене направио, а не ја
њега.
– Добро, и? – рече Лабуд.
– Нема и, једноставно сам одлучио да преузмем његову улогу.
– Ситница. Одлучио си да будеш Бог? Честитам!
– Ма не, мислим да, заправо решио сам да своју судбину узмем
у своје руке, да будем сопствени Бог – покуша Веско да се исправи.
– Да, и прича о Исусу је занимљива утолико што су тог
осведоченог борца за оно што би требало да буде суштина људског бића сви
жестоко испљували и то у тренутку када би све што поседује иоле здравог разума
и људскости показало бар минималну дозу самилости према некоме ко је већ мртав,
према некоме ко иде да умре најгрознијом смрћу – рече Лабуд.
– Слушај ово – рече Веско и из велике торбе од прљавог
импрегнираног платна извуче један примерак тек одштампаног часописа “Глад за
мудрошћу”. Отворио је тражену страну, накашљао се и почео да чита:
– Људи никада ништа нису радили разумно. Разум не постоји као
категорија масе, већ само као стање духа оних који су успели да се издигну
изнад свеопште себичне свести која подразумева све како би се угодило захтевима
сопственог примитивизма. Људи као такви, осим појединаца на које смо, стицајем
околности, успели да утичемо сопственим вредностима у којима су они препознали
свој интерес, нису вредни ничега. У најбољој варијанти би их требало
избегавати, поготову ако их има више удружених око исте идеје, а то није редак
случај, напротив.
Био је то почетак
Лабудовог текста објављеног у часопису.
– Лабуд Чичак! – рече Веско театрално и одложи часопис на
клупу, поред себе.
– И, успело ти је да то прогураш – рече Лабуд, а било му је
свеједно, јер није више видео никакву сврху таквих мудровања у свету у којем за
нешто такво више није било никаквог интересовања.
Веско оћута одговор и запали цигарету. На лицу му је титрао
задовољни осмех човека који је успео да постигне немогуће.
– Него, шта би са тим Богом – боцну га Лабуд – баш ме занима?
– Како шта би с Богом, а шта би требало да буде?
– Мислим, јеси ли га срео, јеси ли успео да се видиш са њим?
– Не! Рекао сам ти већ да нисам и да сам преузео његову
улогу.
Стао је и замислио се.
– Јел’ ти то као мене нешто зезаш?
–Не, зашто бих – рече Лабуд – сасвим ми је разумљиво да неко
жели да се види са Богом, бар таквих је случајева до сада било на хиљаде.
– И сви су лечени, то си хтео да кажеш..
– Можда су и лечени, али времена су се променила, сад шетају,
међу нама.
– Можда, неки међу нама, а неки горе, међу облацима.
Лабуд само климну главом, као да је слутио куда води такав
разговор.
– У ствари, хтео сам да пробам, да покушам, да видим,
заправо, како иде када човек заиста верује у нешто – рече Веско после краћег
размишљања.
– И?
– И ништа?
– А Мојсију је успело.
Замислио се, поново,
– Да, њему јесте.
– Али, он је веровао.
– Како је могао да верује и откуд је знао у шта да верује,
уосталом, Бог је тражио њега, а не обрнуто, као у мом случају.
– Аха, почињем да схватам шта желиш да ми кажеш – рече Лабуд.
– Било како било, али од моје вере нема ништа, то сам хтео да
ти кажем.
– Не мораш да жалиш, ти си бар дао све од себе.
– Не, нисам још.
– У неким светским религијама се то...
– Лабуде, не занимају мене светске религије, не занимају ме
глобална срања, занима ме мој живот, разумеш, занима ме срање у којем се ја
налазим са свим овим јебеним Гладијанцима.
– И шта је ту спорно?
– Све је спорно, погледај докле смо догурали, погледај ко нас
води и куда идемо. Умоболне наказе, преваранти, криминалци...све оно што би у
нормалним државама било у затворима, лудницама или на гробљу, то је овде власт,
то се овде назива елитом.
– И то мени причаш, мени који се већ годинама бори против
скотова.
– Бори, да бори, и шта имамо од тога? За шта си се изборио,
за мој курац?
– Сувише су јаки, глупост је непобедива – мирно одговори
Лабуд, а паметни ћуте, кап пичке. То је Гладија данас, мој Веселине – рече
Лабуд.
– У томе и јесте ствар. Знам ја ко си ти, знам шта си све
учинио за овај народ, а види где смо, погледај себе, све су ти узели. Погледај
мене, богаља у колицима. Коме сам ја потребан овакав? Шта ја да очекујем у овој
каљузи где ни здрави не успевају да опстану?
– Ништа нисам ни имао, а ништа за себе нисам ни тражио.
– Имао си себе, ако ништа дуго, а сада?
Лабуд слеже раменима.
– Добро, зајеби то. Него, шта си то епохално наумио да
изведеш из тог твог вескомобила? Да рушиш владу, да изведеш атентат на лудог
Куроја?
– Како бум, где бум, зашто?
– Зато што
другачије не иде, зато што људи умиру од глади, зато што се вешају, гутају
сирћетну киселину, зато што скотовима никада боље није било и зато што више нећу да трпим. Зато што сам богаљ и
што уз то имам и рак на дебелом цреву, ето, зато.
– Не, не смеш то
да радиш – рече Лабуд– ниси ваљда полудео?
– Јебем ли га ко
је данас полудео, а ко кога јебе. Доста ми је тога.
– Добро, али
заиста, па то је злочин – покуша Лабуд да га убеди, али безуспешно. Уосталом ни
он сам није налазио више никакво оправдање за оно што је говорио, осим у сећању
из неких прошлих година када је то и заиста могло да буде сматрано злочином.
– Шта, ти ћеш да ми забраниш? – рече Веско и поскочи у својим
колицима. Не можеш ми ништа, ни ти, нити било ко други. И да знаш да сваки
систем, па и овај Гладомиров, највише проблема има са самоубицама, њима не
можеш ништа, а они могу све – рече и насмеја се гласно и победоносно.
– Све су уништили, упропастили, продали, живот су нам учинили
неподношљивим и знаш ли шта сада намеравају, а?
– Не знам на шта мислиш, али претпостављам. Неко тајно
оружје?
– Е, па да знаш, праве препарат од којег ћемо потпуно да
побрљавимо, да нас претворе у зомбије. И, знаш како га зову? Не знаш.
Ро–до–љуб! Замисли ти то.
– Ко ти је то рекао, какве зомбије, зар од ових креатура могу
да направе веће зомбији него што већ јесу?
– Могу, него како. Праве неко срање од којег људи потпуно
губе вољу, било какву иницијативу и остају само живи лешеви са којима могу да
раде шта их је воља, јеси ли знао за то?
– Претпостављао сам, али ми никада не би пало на памет да је
Гладомир способан за нешто слично.
Веско подиже јакну показујући Лабуду свежањ експлозива који
је везао за себе.
– Али, ево им га, курац мој ће да смућкају. Све ћу да их
дигнем у ваздух, све, са тим њиховим хемикалијама, пицољубима, родољубима и шта
ти ја знам чиме још.
– Шта, па ти то озбиљно, експлозив...почео је Лабуд
неповезано – ниси ваљда луд, остави се тога!
– Експлозив, него шта, и немој да покушаваш да ме спречиш,
нема шансе – рекао је и насмејао се пуним плућима као човек који је коначно дошао на домак остварења циља
о којем је читавог живота маштао.
– Значи, ти си, ипак, успео да нађеш свога бога. Честитам! –
рече Лабуд схватајући да је сваки даљи разговор сувишан. Нико није моћнији од
самоубице.
– Тако некако, рођаче. Остај ми здраво. – одговорио је Веско
и пружио му руку, а онда га поздрави војнички стављајући своје огромне шаке на
точкове својих колица.
– Идеш за Гладоград, претпостављам? – упита Лабуд кроз осмех
гледајући његова инвалидска колица. А онда га загрли и његову главу чврсто притисну
на своје груди
– А, не, овде су, сви су дошли овде, у Гладово, ваљда због
тебе – рече Веско као да се гуши. Полако се ослободи Лабудовог стиска, намигну
му шеретски и пође.
– Збогом – рече Лабуд – пратећи како полако његову све краћа
и краћа прилика самоуверено окрећући точкове колица својим као весла јаким
рукама излази кроз капију од две високе брезе које су се додиривале својим
гранатим крошњама.
Седео је Лабуд загледан у једну тачку и пушио не знајући шта
да мисли. Толико је било бесмисла у неговом животу да више није имао могућности
да му се супротстави, нити је имао механизам којим би успевао на било који
начин да га артикулише или усмери. Бесмисао је постао начин живота са свим
последицама које носи, а које су, опет, саставни део бесмисла који се не може
предвидети, нити тумачити. А онда је, негде из центра Гладова, одјекнула експлозија, па друга, па још једна потмула и
кратка, а недуго затим зачу се сирена ватрогасног возила која натера гладовске
голубове да се и они дигну у ваздух.
Лабуд осети како му се сама од себе једна суза скотрља из ока
и изгуби у густој бради.
 20. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар