Демократизација по дубини и ширини II
Већ смо објаснили да су неосноване критике дела европске и српске
стручне јавности о тобожњем недостатку слободе медија у Србији. Напротив, оно
што се може изговорити и написати у Србији, то Европа, а ни већи део света,
оног цивилизованог, не може ни да замисли. Наравно, слобода изговорене речи
важи за чланове и симпатизере владајућих странака, а може се говорити и писати
против опозиције.
Данас ћемо се осврнути на демократију у образовању! Неко би можда
помислио да се ради о апсурду. Да у образовању нема нити може бити демократије.
Зна се ко је старији, а ко мора да слуша. Учитељ, наставник, професор, нема шта
да полемише с учеником. Ученик мора пажљиво да прати излагање учитеља, да учи и
да одговара на питање. У противном до недавно могао је да клечи у ћошку, да
буде чупан за косу или потезан за уши, а у најгорем случају следили су шамари,
па чак и шибање прутом!
То је све било нормално и сви су такву праксу уважавали ћутке. Наставници,
ученици, родитељи ученика, целокупно друштво. Школа је изазивала
страхопоштовање. Најуспешнијим ђацима била су предодређена престижна друштвена
звања и положаји. Они су били покретач свеукупног напретка и развоја. Рецимо, у
19. веку сиромашна Србија је слала највредније и најбоље ученике на студије у
иностранство. Кад би ови ученици изучили високе школе по свету, враћали су се у
Отаџбину и стављали се Србији на располагање. И тада је Србија ишла напред у
сваком погледу. Привреда је кренула узлазном линијом. Грађене су импозантне
грађевине, становништво се увећавало, а држава ступила у ослободилачке ратове,
успешно их окончала и територијално се проширила. На унутрашњем плану то време је
забележено као врхунац српске демократије.
С друге стране, лоши ђаци су понављали разреде чак и у основној школи.
Таква пракса се одржала до касних деценија двадесетог века. Једноставно, ученик
који није научио таблицу множења, сва слова азбуке или није знао име државе у
којој живи, као ни главни град те државе, није могао уписати пети разред
основне школе. Претеривало се, заиста. Онда је дошла демократија у свему, па су
наступили и нови обичаји у образовању. Како се демократија шири и увећава, по
ширини и дубини, тако расту демократска права. Ученика најпре. Данас ученик
може некажњено да одсуствује с часа, може да вређа наставника, може да долази у
школу одрпан и поцепане одеће и обуће. Ношење ђачких униформи је реликт
прошлости. Анахронизам. Исто као и само учење. Данас ђаци не понављају разреде.
Чак ни средњих школа. Факултети се још помало држе старих навика. Захтевају
извесно знање од студената, али, на срећу, много је приватних високих школа и
универзитета који не цепидлаче с давањем позитивне оцене у индексу. Млади људи,
али и знатно старији, не губе непотребно време уз књигу, па се радије одлучују
за ове либералне, приватне високошколске установе. Последњих деценија школовање
на приватним универзитетима постао је тренд, чак мегатренд! Не мали број
највиших државних функционера такође је експресно дипломирао на неком од
приватних факултета. И нису се на томе зауставили. Наставили су последипломске
студије и исто тако експресно постали доктори наука. И сада тако стручни могу
да нас воде у прогрес и светлу будућност!
Брзопотезно дипломирање има бројне предности. Рекосмо, не губи се
непотребно време на учење и седење у амфитетрима универзитета. Потом, кадрови
који дипломирају на приватним установама у Србији не бацају улудо наше паре на
боравак у иностранству. Као што то чине млади математичари, физичари, хемичари
у неком тамо Кембриџу, Оксфорду или Харварду. Патриоте троше новац у Србији. На
крају, али овде као најважније, млади научници који су се школовали по свету,
тамо ће и остати, док српски стручњаци који су дипломирали на приватним
универзитетима у Србији никуда не одлазе из своје домовине. Патриоте желе своје
стечено знање да искористе на ползу српског народа! Мало ли је?
Како све има добру страну, постоји и она друга. Тамнија. У извесним
случајевима не научи се цело градиво баш у потпуности. Човек може стећи
диплому, а некада није научио ни основне ствари. Тако једна посланица у
Скупштини Србије рече да једна њена политичка противница поседује стан у Новом
Саду од једног хектара! Пропустила посланица час математике када се учило о
земљишним мерама, па помешала ар (сто квадратних метара) с хектаром (десет
хиљада квадрата). Не знам да ли опозиционарка заиста располаже станом од сто
квадрата, но верујем да сигурно не поседује Версајски дворац од једног хектара!
Сличан је случај с једном овдашњом министарком која није умела да
прочита написани текст пред тв камерама. Забуну су уносила имена градова, а цифре није могла да погоди ни
након више покушаја. На крају се сама насмејала, а народ који је ово пратио
могао је да се крсти и да плаче од муке!
Ипак, нисмо ми дорасли демократији. Макар у образовању требало би
ограничити демократска права. И иначе влада мишљење да што даље идемо у
будућност прошлост нам делује све сјајније, па би стога у образовању требало
мање експериментисати, а више се враћати на стару, проверену праксу. Од учења
не боли глава, али од незнања још како зна да заболи!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар