23
Стајао је сам на тротоару окружен смрадом свеопште беде који
се ширио и увлачио у све отворе и пукотине цивилизованог света. Знао је да је
немогуће умаћи му, ослободити га се, јер он је био свуда. Његов зачетак налазио
се у сваком живом створу, у свему што се рађало и умирало, остављајући за собом
празнину испуњену задахом распадања елемената из којих је настало. Угушити
смрад, било је немогуће јер је он основна животна карактеристика. Рафови у
продавницама и робним кућама, и поред економске кризе и свеопште беде у којој
се Гладија налазила, били су препуни парфема, дезодоранса, сапуна, колоњских
водица и других средстава за уклањање, спречавање и пригушивање смрада. Додуше,
потпуно недоступних широким народним масама. Па ипак, њега, мислим смрад, било
је немогуће маскирати, он је избијао на површину у новим облицима и са интензитетом за који је
требало утрошити много више труда и памети да би му се доскочило.
Лабуд се
ужасавао смрада, нарочито људског. Живети са људима и кретати се међу њима
значило је прихватити сва она испарења која су допирала из њихових уста,
носева, неопраних гениталија и гузица, испод пазуха, од ногу, вратова, ушију, а
сваки од ових делова је имао свој карактеристични смрад који се стапао са
осталим смрадовима у јединствену, препознатљиву људску црту која је испуњавала
аутобусе, возове, учионице, болнице, затворе, цркве... све просторије у којима
су живели, у којима су дисали и прдели људи. Милиони тона људског измета текли
су свакодневно канализацијом као говнотоком света који својим кужним парама
напаја и храни сваки делић земљине кугле. Смрад је допирао одоздо, из ваздуха,
из воде јер све је било смрад и он је, далеко опаснији од пацова и инсеката,
претио да загосподари светом. Јер смрад
је саставни део живота и све оно што погодује животу, још више погодује
смраду.
Лабуд је био
свестан да избегавајући смрад заправо избегава људе, али није било избора.
Задах зноја, задах трулих зуба и
покварених стомака, воњ неопраних гениталија и ногу, воњ делимично обрисаних
аналних отвора лебдео је изнад сваког овећег људског скупа и да би човек био с
њима морао је да прихвати све то, да се утопи у тај смрад, да га удише и упија
кожом, костима и крвљу, да, једном речју, и сам постане чисти исконски смрад.
Гушила га је и сама помисао на све то и он пође ка градској кафани да из грла и
плућа истера то гадно осећање. Ретки пролазници промицали су мимо њега односећи
своје животе у неким непознатим правцима, с преозбљним изразима на лицима. Сви
су у очима имали онај чудан израз да раде нешто много важно, не слутећи да је
суштина била много простија него што се то њима чинило.
Једино важно
било је преживети, преживети још данас, дочекати сутрашњи дан у грчу опстанка,
биолошки усађеног нагона за одржањем живота, али све је било тако наопако
постављено да је у тој трци највише страдао баш он – сам живот. Изрази
задовољства, љубави, осећања блискости и разумевања који би требало да
карактеришу људску врсту, врсту која има разум, били су замењени маскама
нагриженим страхом, напетошћу, паничном узнемиреношћу пред нечим што није било
појмљиво али што су чула већ наслућивала и на шта су упозоравала. Мир и
спокојство, ако су некад и биле људске карактеристике, сада су заувек нестали
да се, вероватно, више никада не врате, бар не у овом циклусу сазревања земаљске
цивилизације.
Није ли то неспокојство присутно чак и на лицима умрлих и не
говори ли то да је оно много дубље уграђено у сваком човеку него што то
изгледа, јер није у питању појединачна смрт, у питању је изумирање врсте, а то
је нешто пред чим целокупно човечанство осећа страх који се умножава и таложи
све до оног часа када ће експлодирати у масовном лудилу. Лабуд је осећао да тај
дан није далеко, то последње одбројавање је већ почело. Осећало се то у
ваздуху, смрдљивом као пушачки испљувак у клозетској шољи.
"Проблем дроге није само у дрогирању, проблем је у томе
што постоје нарко картели који стичу огромне паре и који покушавају да владају
светом у којем је, парадоксално, све више њихових директних зависника који им
за то плаћају", однекуд му се јави мисао. Размишљао је мало о томе, испио
своје пиће, а онда се лаганим кораком упути ка споменику.
И почело је, опет. Са олупаних звучника одјекну Вангелисов
„Цонqест оф Парадизе“ и Лабуд се,
полако, праћен знатижељним погледима одушевљене масе, попе уз дрвене степенице
и стаде пред микрофон. Сачекао је да Конквистадори, по ко зна који пут, отворе
капије Раја, а онда се обратио окупљенима.
– Браћо и сестре, Гладијанци и Гладијанке, ово Гладово није
доживело, ово је фантастично, волео бих да је свако до вас овде, на мом месту
па да види колико нас има… – почео је
сугестивним гласом, гледајући негде далеко изнад глава људи који су га
пажљиво слушали.
– Пре свега, морам да вам кажем да имате један велики разлог
да будете срећни јер имамо најдивнији народ на свету, и имате један велики
разлог да будете несрећни, јер имамо најгору власт на свету. Цео свет је
упознат са оним што је овде урађено. Украли су нам предајник да не бисмо људима
говорили истину. И то им није било довољно. Намера им је да наше Гладово ућуткају,
да нас униште као једину оазу слободне мисли и говора. Они би да од нас направе
клонове, послушну живу масу која ће без поговора да извршава све оно што је у
њиховом интересу. Е, па, неће!
– Лопови, бандо, злотвори...– скандирала је маса праћена
заглушујућом буком пиштаљки, труба, моторних тестера, шерпи, лонаца и
поклопаца, чегртаљки и свега што може да произведе звук, а трг осветлише
дрхтави пламичци упаљених шибица и ретких упаљача.
– А сада – настави Лабуд – траже од мене да вам наредим да се
разиђете и да се више не окупљамо на овом тгу.
– Могу да ти пуше, Лабуде .....Лабуде! – орило се из неколико
хиљада грла. А онда, грубо одгурнувши Лабуда, пред микрофон стаде председник
општине Властимир Љутица, човечуљак са огромним носем, који се обрати окупљенима.
–Народе – рече Љутица – данас смо ми, представници власти у
Гладову, постигли договор са господином министром и предајник ће бити враћен
тамо одакле је уклоњен. Захваљујемо се на разумевању господина министра који
нам је изашао у сусрет и удовољио нашим захтевима да се предајник врати. То
значи да за протестима више нема потребе и да можете мирно да се разиђете и
одете својим кућама.
– То је издаја – рече Лабуд који приђе микрофону и мирно
одгурну носатог Љутицу..
– Људи, останите где јесте, не верујте њему ништа, са њима
нема преговора, нити договора, са онима који људима одузимају право да чују
истину не може бити никаквих компромиса. Зар треба да им се још и захваљујемо
на томе што су нам украли предајник и оставили нас у информативном мраку? – грмео
је он, а маса га је подржавала скандирајући : Лабуде, Лабуде!!!
– Ово мора да се
спречи, одмах – вриштао је Батинић дижући ка небу отворене шаке у које му
његови чувари ставише пљоску вискија и уредно одгрижени и запаљени томпус, док
је он покушавао да се удаљи са трга одгурнувши при том једног од камермана који
је снимао догађај.
– Будало! – дрекну овај и попут утопљеника пригрли своју
камеру чији се објектив беше окренуо према одлазећем Батинићу, хватајући његову
ужурбано одмичућу задњицу.
Тада пред микрофон опет ступи председник општине који објасни
људима какав је подвиг направио у разговору са тим „дивним људима“ који су
показали изузетно велику дозу толеранције и разумевања.
– А он – обруши се Љутица на Лабуда – сада, после свега,
изазива братоубилачки рат и крв до колена.
– Ти си једна обична будала – рече Лабуд. Људи, ово је
превара, само да знате, са онима који су дошли да нам отму предајник не може
бити никаквог договора. Издали су нас, љигави малоумници који су од нас
направили беднике какве свет није видео. Не дозволите да вас преваре...– викао
је Лабуд док су га две мајмунолике креатуре односиле са споменика.
– Издаја, издаја...– клицали су људи, а онда се са звучника
поново зачу глас који је величао подвиг локалне власти која је успела да наговори
министра да врати предајник.
– Добићеш ти своје– процеди Батинић, али се његове речи
изгубише између четворице полицајаца који дискретно приђоше свом господару и
готово га унеше у батиномобил који је био паркиран иза ћошка.
Лабуд се наглим трзајем ослободи загрљаја силеџија и полако
се упути ка оближњој кафани.
– Лабуде, врати се – чуо је иза својих леђа
масу која скандира, али се није окренуо, нити је застао. Ушао је кроз врата
која му је отворио конобар, сео за сто и наручио пиво. Чекао је да дођу по
њега.
Нико није
долазио. Маса се полако разилазила, остављајући за собом гомиле папира,
ђубрета, оглоданих клипова кукуруза и љуспица изгрицканих сунцокретових
семенки. Имао је неки до тада непознати осећај, није то био осећај празнине,
али ни осећај испуњености победом. Оно што је осећао био је неки потајни мир
који га је испуњавао и окруживао, мир чији узрок није могао да објасни али у
којем се осећао лепо као да је неки вели терет збацио са својих рамена.
 23. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар