24
Гладомир је
скакао преко вијаче коју су окретале две љупке цурице без ичега од одеће на
себи, осим танке траке од тила нежно опасане око бокова на којој је свиленим
концем било угравирано Набоков је цар. Добро расположен, што му се и на лицу
могло приметити, певушио је своју омиљену песмицу : "Ја сам краљ, страшан
краљ, имам курац као маљ", а девојчице су га пратиле својим цвркутавим
гласићима додајући:
– Богу хвала,
живео нам краљ,
свака му дала,
позлатио му
се маљ.
То је, заправо, била редовна дневна рекреација после ручка. И
баш у том тренутку у салу за вежбање уђе, пре би се могло рећи, упаде, министар
за информације, господин Раз Гласни. На његовом напудерисаном лицу огледала се
велика забринутост која му је давала неки комично–тужни израз отпуштеног
пајаца. Његови, специјалним третманом, свеже адаптирани капци треперили су
попут кинеских лепеза над стакластим зеницама прекривеним љубичастим сочивима.
–Шта је било мудоња? – не прекидајући скакутање продахта
Гладомир који је тако ословљавао све своје министре.
–Ваше
височанство... – изусти министар, а онда му се одузе глас и он само неколико
пута толстолобиковски отвори уста покушавајући да нешто каже, али без успеха.
Нем и постиђен, дрхтећи од страха и срамоте пред гологузим девојчурцима, гледао
је министар угланцане врхове својих
лакираних ципела од слонових мошница, не усуђујући се да подигне поглед.
–
Господине председниче – исправи га Гладомир који није волео да га тако јавно
ословљавају, чак ни пред голишавим девојчурцима, а онда стрпљиво, успоравајући
темпо, сачека неколико тренутака да господин у ципелицама од слонових муда дође
себи, али како се то недогоди он даде руком девојчицама знак да прекину са
окретањем вијаче, па приђе министру и врховима прстију му подиже главу до
положаја "очи у очи".
–
Гукни! – заповеди Гладомир леденим гласом који просто укочи језик у министровим
безгласним устима.
– Гу,
гу – огласи се, напокон, министар Гласни
покушавајући да свој поглед, који беше превучен танким слојем ледене покорице,
скрене ка топлим гузама младих спортисткиња.
–
Буквалисто – дрекну председник – немој да ми глумиш усраног голуба, него
одговарај кад то од тебе захтевам.
Човечуљак са слеђеним погледом се још више скупи, попут
преплашене бубе мокрице, а доња вилица поче да му удара у горњу брзином од око
350 откуцаја у минуту.
–
И...из..иззззззз – покушавао је да изговори реч која му је била на врху језика
и која се полако извлачила из његових уста попут пантљичаре, сецкана после сваког
слова прилично истрошеним секутићима.
– Изззззз
– покуша Гладомир да му помогне очински га уштипнувши за образ, и то тако нежно
да се и министрова задњица огласи веома дугим звучним писком, а салу за
рекреацију запљусну воњ мошусног говечета у поодмаклој фази распадања.
– Пуј,
фуј, јуј – оте се истовремено голишавим девојчицама, које су све време стајале
по страни и чешкале своје доње трбушчиће осуте изданцима свиленкастих бестидних
чекињица.
– Гаде
– рече Гладомир пренеражено, држећи се за свој црвени кловновски нос.
– Зар у присуству његовог, то јест мог...
–
Височанства – огласише се девојчице.
– Да,
баш тако – сложи се овога пута Гладомир.
– Из,
иззззз, извињавам се – скоро шапатом и у једном даху изусти уважени дипломата и
баци један псећи поглед према девојчицама с очигледном намером да у њиховим
невиним телашцима и чедним мозгићима изазове сажаљење. Али оне се презриво
закикоташе, а једна од њих направи рукама покрет који је имао значење
"уврнуће ти муда".
Министар за информисање побледе и скоро потпуно изгуби
контролу лета у кризним ситуацијама, што се њему веома ретко догађало, чак и
кад је отимао телевизијске предајнике по местима где су појединци покушавали да
народу кажу више него што је било прописано да би народ требало да зна. Тако
обамро од страха деловао је равнодушно, матирано рекли би неки, па чак у
одређеној мери и сасвим нормално, што уопште није било у тренду.
Иначе, на
Жутом двору самозваног краља Гладомир Првог Сериозног било је дозвољено пуштање
ветрова у друштву, па чак и у присуству његовог самозваног краљевског
величанства, али је кућним, односно дворским редом, било изричито забрањено да
говор гузе или ГГ, како је скраћено обележаван овај вид комуникације међу
дворјанима, буде пропраћен смрадом. А као најтежи прекршај у делу закона који
се бави овом проблематиком било је заведено оно што се у народу зове
"пување" или курвински прдеж, како су га на двору звали. Казне за
овакав вид пуштања ветрова биле су ригорозне јер се то сматрало непријатељским
актом против владајуће политичке елите, без јасне и гласне идентификације
починиоца. Ишло се чак дотле да се овакав излив непатриотског задржавања гасова
у себи сматра директним утицајем пете колоне, сила мрака, хаоса и безумља,
страних плаћеника и њима сличних увозних творевина и домицилних ништарија.
Министар Раз
Гласни је добро познавао закон и био је свестан шта га чека, а то му је
потврдио и гест председникове окретачице вијаче. Међутим, баш то сазнање га је
учинило равнодушним, јер помирен са судбином више и није имао шта да изгуби.
– Дакле,
мудоња– обрати му се Гладомир својом познатом и често примењиваном
терминологијом – хоћеш ли, коначно, да певнеш то што имаш или да те ја одаламим
по њокалици да ти се развеже језичина?
– Издаја,
господине председниче! – рече министар и из унутрашњег џепа свог и Арманијевог
сакоа извади пресавијени ружичасти папир који снажно замириса у сали делимично
испуњеној тешким мушко–женским воњем ознојених међуножја.
– Ах, пицољуб! – уздахнуше гласно држачице вијаче и дубоко
удахнуше опојни мирис који у потпуности испуни салу за вежбање већ до прскања
испуњену концентрацијом најразличитијих воњева. Иначе, оне су и даље стајале
иза Гладомирових леђа и својим тананим прстићима једна другој драшкале
брадавице на тек очврслим дојчицама.
– Ох – рече
Гладомир изненађено – па то је мирис јебеног кактуса којим Си Луј Ме испира
пичку.
Рекавши то
он се облизну, а у вечито загонетним и недокучивим очима му се појави неки до
тада невиђени сјај, као одсјај белутка на морској плажи тик пред залазак Сунца.
– Тако је,
господине председниче – сагласи се Раз Гласни који је сада већ деловао потпуно
опуштено, као употребљени уложак, и чак би се дало закључити и некако надмоћно
– то је мирис којим је натопљена...
– Госпођина
минџа – рече Гладомир потпуно несвестан својих речи и загледан у портрет своје
жене у маслиновом уљу, који је висио изнад трибина у сали за вежбање.
– То
је мирис којим је натопљено ово писмо пронађено у дворској перионици – рече
министар.
– Аха –
рече Гладомир још увек потпуно одсутан – а шта је у том тренутку било на прању?
– Чарапе,
гаће, поткошуља, пиџама и три кошуље са уздужним и попречним пругама које се
секу под углом од 30 степени.
– Ако се
не варам, то је перје министра за онанију и петинг, Онана Шакића – рече Гладомир са изразом лица
човека који у сећање призива неке врло познате, али заборављене појмове.
– Не, ваше височанство министра за секс
– исправи га Раз Гласни.
–
Туцка Штовидића – зграну се Гладомир, мада му се у очима огледала неверица. Био
је то један од најповерљивијих министарских ликова из његове владе.
Министар Раз Гласни без речи климну главом у знак одобравања, не
налазећи за сходно да било каквим звуком допуни ову тврдњу и умањи театралност
читавог догађаја. У руци је и даље држао пресавијени папир на који почеше да
слећу муве зунзаре треперећи својим
провидним крилцима од неслућеног задовољства.
– Да
видим то – рече Гладомир и испружи руку али је нагло трже као да му је министар
понудио живу звечарку, а не обично женино писмо.
–
Читај!– нареди гласом који никако није трпео поговор и, наслонивши се на кобилу
са хватаљкама, заузе позу пажљивог слушаоца.
–Чекај ме вечерас кад Он заспи.
Она која те обожава,
прочита министар у једном даху и обриса зној са чела који
му се
сливао низ лице правећи кривудаве бразде у дебелом слоју пудера.
Гладомир је укоченим погледом гледао у њега не знајући како да реагује у датом
тренутку, а да то буде у складу са његовом узвишеном појавом. Девојчице су се
тихо смејуљиле у стању потпуног сексуалног самозадовољства.
– Па
шта? – рече коначно – шта ту има чудно и ко је тебе овластио да читаш туђа
писма? И зашто би моја жена слала усрана писма кад има „блекберија“, а има и
профил на фејсбуку, а?
–
Мислио сам да је у државном интересу неопходно да вам ставим на увид овај
документ којим се недвосмислено потврђује ваша давнашња препоставка да је ваша
уважена супруга...
–
Курва! – рече Гладомир одсутно гледајући једног врапца који у том тренутку
испусти своје љигаво гованце на одскочну даску која остаде потпуно непокретна.
– Да,
курва – свечано и театрално изјави Раз Гласни, пресрећан што му је Гладомир
помогао да на најједноставнији начин изговори оно што је хтео.
„Ето, дошао је, коначно. час моје освете“, мислио је нечујно
Гласни, једва успевајући да тријумфални осмех задржа за касније.
–
Курва! Ко је курва? – упита председнидк заинтересовано, после кратког мисаоног
излета који му беше ослабио концентрацију.
– Госпођа
Си Луј Ме је курва – рече министар убеђен да само потврђује оно што је и
сам Гладомир малочас рекао.
–
Си Луј Ме курва!? Ти хоћеш да кажеш да је моја жена курва?– понављао је
запрепашћено као човек који је у сред ноћи угледао на телеграфском стубу хијену
која под упаљеном свећом чита устав Гладије. Сад је курва, а док си је водио по
сплавовима и жвакао инсекте са њом била ти је добра. Па, ти си ми је....али
није битно. Убићу те, убићу те! – вриштао је Гладомир потпуно изгубивши разум.
– Али.. –
покуша да објасни министар гурајући му под нос ружичасто парче папира које је
мирисало на пицољуб, као да му сопствену душу ставља на увид не би ли доказао
сопствену невиност.
– Како се усуђујеш, ти бедна министарска стеницо, да моју
закониту жену називаш курвом, па макар то било и у државном интересу? Платићеш
ми то гладно, не био ја Гладомир Први Сериозни – овога пута тихо и претећи
процеди Гладомир.
– Гадно – исправи га девојчица која је некако чудно држала
дршку од вијаче међу својим бутинама, али је Гладомир није чуо.
– Ти да ми говориш о прељуби моје косооке женице, смраду
неспособни, ти који ниси у стању ни један јебени предајник да уклониш и уништиш
терористичко гнездо домицилних ништарија које ме блате на сва уста. Е, па
нећемо више тако, доста сам ја теби гледао кроз прсте, наказо напудерисана.
Стража! Стража! – врисну он и истог се момента у сали створи десетак до кутњака
наоружаних гладохранитеља чији крвожедни погледи просто посисаше и последњи
еритроцит из министровог крвотока.
– Затворити у лудару, у Црну Креку – рече Гладомир мирно и
очински потапша по влажним гузама девојчице стакластих погледа које сложно
запеваше:
“О наш краљу, о наш краљу,
оштри српе, тешки маљу,
грицкамо ти стидну длаку
и чекињу на стомаку.”
– А предајник, а усрани голуб? Да објасним... – вриштао је
министар, али га нико није чуо. Гладомир, чврсто држећи у руци миришљаво парче
папира, поново поче да скакуће преко канапа. Са улице је допирао тихи жамор
разбеснеле светине над чијим главама се дражесно окретало јато голубова
превртача и један белопери гаћан са маслиновом коштицом у кљуну.
 24. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар