25
Споредним уличицама Гладограда одјекивали су одсечни кораци
тројице гардиста у свечаним униформама боје летњег неба у подне. Они су у стопу
пратили Раз Гласног који је, са лисицама на рукама, достојанствено корачао на
челу колоне, гордо уздигнуте главе и погледа упртог у светлу будућност, као
кубански револуционар. У даљини се чуо жамор ускомешане светине. Жуте у лицу,
са вештачким руменилом на јагодицама, жене у црном су махале транспарентима
захтевајући иста права за све различите, мир међу људима, толеранцију према
животињама и забрану сече платана и осталих листопадних и четинарских стабала.
Жамор је све више слабио како су они одмицали ка свом одредишту, због чега
гласно министрово размишљање поче да одјекује периферијом Гладограда одбијајући
се од околних фасада као пинг – понг лоптица.
Министар
Раз Гласни никако није могао да објасни себи шта му се то догодило и
како је доспео у тако незавидан положај. Од самог јутра је осећао некакву зебњу
у срцу, нешто као зрно ризле у левој срчаној преткомори, али није имао времена
да на то обраћа пажњу. Плашио се да је то неки залутали тромб, али није имао
времена да мисли о томе јер је био
заокупљен оним што је очекивао да ће се десити када буде обелоданио
необорив доказ издаје прве даме Гладије. Ни у сну није могао да помисли да ће
његов несебични труд бити тако погрешно
схваћен и да ће он, уместо да буде унапређен, награђен или бар похваљен,
завршити са рупом у лобањи, а његов скелет, пошто га буду оглодали само за ту
прилику узгајани мрави комуналци, бити
изложен у дворској галерији поред кундака, цеви и ороза ислуженог оружја.
Али, како му то још увек није ишло у главу, јер смрт је, као
што знамо, нешто што постоји само за друге, Раз Гласни је грозничаво тражио ту
реч, тај гест, ту проклету звучну, визуелну или подсвесну манифестацију свог
ега која је на председника оставила сасвим погрешан утисак.
–Уосталом –, мислио је да мисли министар, –док сам се ја упињао
да нађем неки прикладнији израз та курата вуцибатина је рекла да је његова жена
курва, па мени и није преостало ништа друго него да се сагласим. Ех, моја драга
Си Луј Ме курва, па ја то никада не бих рекао, ни помислио, ни... На крају
крајева, то није истина, ја то добро знам, а то може да потврди свака
кретенчина у овој јебеној творевини .
– Шта то рече? – пресече га урлик једног од његових пратилаца
који му се унесе у лице и из широко разјапљених вилица обилно га запахну воњем
свеже ископаног мачјег измета.
Министар га погледа изненађено, а желудац му се згрчи и поче
да се подиже заједно са осталим садржајима трбушне дупље, све до дебелог црева.
С муком је успевао да спречи бљување и упитним погледом затражи од
гладохранитеља да понови питање.
– Питам те ко је то кретенчина и за коју јебену
творевину кажеш да је јебена? – рече
горила и тако га шчепа за уво да се ово развуче као ластиж на гаћама
распуштенице и враћајући се у првобитни положај тако пљесну министра по
слепоочници да овај доби лакши потрес мозга.
– Како се усуђујеш, ти бедни балегару, да се тако понашаш
према једном министру? – врисну Раз Гласни пригушеним гласом, а очи му се
испунише таквим убилачким сјајем да му се потпуно замагли вид. – Ја сам, бре,
седамнаести човек у овом јеб..., пардон, обљубљеном Куројевом резервату и
захтевам да се у складу са мојим рангом, титулом, па и годинама ако хоћете,
према мени понашате. Ако ваши говноваљски мозгови не могу да схвате да сам
ја...
– Јебени шмокљан – мирно рече други од човеколиких примата
који је све време стајао по страни, и тако стручно млатну Гласног по врату да
се овај просто, као кравља бала, развуче по испљуваном плочнику и остаде
онесвешћен да лежи.
–Није требало да га тако опаучиш, јер кад се овако љигави
министри залепе за подлогу нема те технике која може од ње да их одвоји –
гунђао је трећи и најситнији међу горилама покушавајући да својим перорезом,
који је скакутао у његовој квргавој шаци, Раз Гласног одвоји од плочника за који се беше залепио као жвака.
– Зар то није Раз Гласни? – упита незаинтересовано возач
кампањоле који их је чекао на самој
ивици пешачке зоне и испљуну велики комад до пола темељно сажвакане
чачкалице.
– Он је – рече одсечно један од гардиста и окрвављено трупло
које му је висило преко рамена зналачким трзајем убаци на задње седиште.
– Аха, куда? – такође војнички одсечно упита овај.
– У Црну Креку.
– Разумем – одговори возач, прописно поздрави и хтеде да
крене кад му приђе најситнији међу гардистима.
– А ово да се носи на рециклажу – рече пријатељски и гурну му
чачкалицу у горњи џеп униформе која се осећала на нафталин кроз који се
пробијао опојни мирис мноштва непознатих састојака од којих је био
најзначајнији сушени корен пустињског кактуса, у народу познатог као пицољуб,
због свог доказаног учинка на јачању либида, побољшању ерекције, отклањању
страхова и продужетку полног односа, што је, опет, само по себи, доприносило
смањењу сексуално девијантних, уплашених и принудно настраних, али и
прогресивном повећању полних болест на обе стране. Међутим, нико се није жалио,
а и ако јесте, како је касније утврђено, то није било због последица изазваних
употребом препарата који садрже уље поменутог кактуса, чиме је овој биљци и
њеним продуктима дат легитимитет потпуно нешкодљиве, мада су злобници говорили
„чак и више од тога“ што је требало да значи да, по њима, никаквих ефеката није
ни било, осим у свести тајних и јавних пицољуба на које је ова биљка деловала
по принципу плацебо ефекта. Али, чак и да је тако, нико није могао да оспори
необичан надражујући мирис удолике биљке који је, ако ништа друго, бар изазивао
бурне асоцијације, фантазије, па и аудиовизуелне сензације искључиво везане за
полне органе супротног пола. Било је случајева да у сферу менталне перцепције
појединаца под јаким дејством пицољуба, бану: Исус, Буда, Далај Лама, Јети и
Јосип Броз Тито, сви скупа или један по
један, али то су били тако ретки случајеви да их баш као такве и треба
помињати, и ништа више.
 25. ДЕО&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар