27
Гласни се буди, упознаје се са Коканом и почиње своју причу
– Ето, већ данима, недељама, а можда и вековима, ко ће га
знати, начисто сам изгубио оријентацију, шетам овим кавезом, ударам тинтаром у
један па у други зид, у једну па у другу решетку, вртим се као јебени компас на
све четири стране овог јебеног света, а одговора нигде – рече Раз Гласни
промуклим гласом, пошто је дошао себи и присетио се детаља свега онога што се
догодило пре него што је доспео ту где јесте. Просторија у којој се налазио
била му је добро позната, али са друге стране. И већ сам поглед на кавез у
којем је отворио очи потпуно га је освестио и све му разјаснио. Заправо, била
је то ћелија, казнена јединица, како је писало у ПСБ Црне Креке, у који су, док
их је још било, смештани највећи Гладомирови непријатељи, који су истовремено
сматрани и непријатељима система, како би се покајали или како би били послати
на преваспитавање које је могло да се заврши и на најгори могући начин – смрћу.
Међутим, на инсистирање неких црквених великодостојника казамат је преправљен,
делимочно дограђен, осавремењен и од њега је направљен центар за преваспитавање
зависника, у народу, а и шире, познат као Црна Крека.
– Стража,
стражаааа, Удбаааа, Циаааа, Нквдддддд, полицијаааа, има ли кога уопште пред тим
упишаним вратима. Стражааааааа! Ћуте – урлао је Гласни свестан да нема ко да га
чује, да нема коме шта да каже и да не постоји начин да његова истина допре до
било кога, чакни до гогпода Бога, ако га има, а у шта је он одувек сумњао.
Уосталом, он сам, уз помоћ министара полиције Свемлата Лисице и Онана Шакића,
министра за онанију и петинг, учествовао
је у осмишљавању методологије за преваспитавање неподобних.
– Само ви ћутите, само ћутите.А, шта ја
од вас и да очекујем? Ништа, наравно, ништа. Шта би то ви могли мени да кажете
кад су вам језици, мозгови, па и муда, везани у чвор, ево овако – ту он направи
прстима нешто што је требало да дочара чвор, а онда настави:
– Само да знате, трунемо заједно, ви тамо, а ја овамо, ви са
једне, а ја са друге стране барикаде коју је Куроје пред нас поставио. А, у
чему је разлика, у пертлама, можда? Да, то је оно што нас разликује. Вама је дато и то решење да можете сами себи
пертлом око врата муке да окончате, а мени ни то нису дозволили. Ја сам им
ваљда вреднији, више држе до мене него до вас, ха. Но, но, не узбуђујте се,
и није то нека предност, у истим смо
говнима, кажем вам, само је амбалажа другачија, ако вам је то нека утеха. Али,
коме ја то говорим? Јесам ли ја заиста луд? Луд? Како, зашто, колико, и шта то
данас значи бити луд? Добро, нису сви иза решетака, нису свима поскидали
каишеве, кравате и пертле и дали ове пластичњаке за напајање. Но, ако они
сматрају да су само због тога паметнији, што још нису овде или у некој сличној
гајби, греше, кеве ми, много греше. А шта ако ме не прислушкују, шта ако су из
зидове повадили оне сићушне справице па сад седе у својим наслоњачима и слушају
Куројеве говоре пушећи оне своје дебеле...цигаре? Није важно, нека, нек све ово
иде у етар, а једнога дана, ко зна, кад мене више не буде, можда некако,
однекуд мој глас доплови назад да подсети, опомене...Јебите се, кажем вам,
нисам ја луд, ви сте луди, проклета копилад, гамадиии, шугавци усрани, нисам ја
луд, ви, чујете ли ме?
Раз Гласни ућута, дубоко удахну ваздух и обриса пену са уста
рукавом нечега што је наликовало радној блузи којом је обрисана кибла.
– Знао сам, нико не одговара. Ћуте. Па добро, само ви ћутите,
али рећи ћу вам све што вас занима, све ћу вам рећи не секирајте се, шта сте
мислили – да ћу истину о себи понети у гроб? Не, не, другари моји драги, нећу
тако, само ви ћутите, све ћу ја вама лепо испричати.Увек неко чује,упамти бар
делић, реченицу, реч, увек нешто остане...Ево, одмах , само да запалим
једну....До курца, нема ничега – рече пошто схвати да нема џепова на свом новом
одевном предмету.
А, ви би од рођења, јелте? Даа, да, знам али...али...па
овако, добро, као што се види, рођен сам, јел да? Ево, човек сам..пазите..месо,
крв, кости, рука, глава, нога, кита... довољно да личим на човека, дакле, јесам
рођен, а како, зашто и чијом вољом е, о томе вам ја ништа не знам, појма немам.
Руку на срце, мислим да онај који ме је правио и није много погрешио. Сад, да
ли је ово што је урадио било намерно или му се омакло, то вам не бих могао са
сигурношћу рећи, уосталом ко још децу намерно прави, баш бих волео да га видим.
Деца се, једноставно, зачињу и долазе на овај јебени свет, сам Бог зна како и
зашто. Хоћу да вам кажем да нико унапред не размишља о томе како ће тај јадни
производ тренутног задовољства, како ће тај истресени садржај муда ускоро
трунути у некој оваквој или сличној самици или цимерници, како ће тај проклети
Божји створ, понижен, одбачен и ојађен говорити себи у браду све оно што зна и
чега се сећа, тек да се не заборави, да самог себе не изгуби из евиденције.
Јесте, рођен сам, то је очигледно. Када сам дошао себи,
односно када сам почео да разазнајем ствари, предемете, па и људске њушке, између осталог, међу онима
које сам прво, а и касније, регистровао нигде није било никога за кога бих могао рећи да је мој. Тај присвојни
придев од тада па надаље никад се није уклапао у мој вокабулар. Једноставно,
никога свога на овом белом свету ја никада нисам имао. Ево, као што се види, и дан – данас, сам као
пустињак. Не, не, нека вас то не узбуђује, није то никаква трагедија. Уосталом,
сви смо ми сами, потпуно сами, схватићете то, кад – тад. Жена која ме је родила
није успела ни њушку да ми види. Била је мртва пре него што сам ја испловио на
ову обалу безнађа, пре него што сам између њених окрвављених бутина протурио
своје сићушно, измрцварено телашце коме окупљена лекарска братија није давала
више од једне рунде живота. Пар минута и гонг, кврц, готово је, сад те има, сад
те нема. Али, као што видите, зајебали су се. У ствари, кад мало боље
размислим, немам појма како ми је још тада пошло за руком да их тако поштено
израдим, али ево ме. Нисам ли ја најбољи доказ да сам у праву и да сам успео?
Сад слободно могу да кажем да ми је то било први пут у животу да некога тако
предриблам, но, то је био само почетак.
Као што рекох, кад сам почео да употребљавам сопствену
тинтару за оно што се зове мишљење, размислио сам лепо о свему и схватио једино
што је и могло да се схвати, да сам сам против свих и да живот неће бити ни
мало лак. Али, јебеш га, мислим живот. Та стварчица је тако и замишљена да или је имаш, или је немаш, а
ако је већ имаш, онда мораш мало о њој да поведеш рачуна. Ако мало боље
размислите, признаћете, мада је тако како јесте, још увек је боље бити жив него
леш, мада неке нарочите разлике нема, бар за нас обичне смртнике. И све је то
тако ишло, знате већ, домови, домови, домови, васпитачи, васпитачице, узалудни
покушаји да ми утерају у главу нешто за шта у њој није било места, нешто што се
никако није уклапало у моје концепције. Једноставно нисам могао да будем нешто
што други мисле да је требало да будем, већ сам желео да будем оно што сам ја
мислио да хоћу да будем. Надам се да сам вам ово довољно добро објаснио. А то
што ме је већ тада пратио глас да сам својеглав, тврдоглав, буздован, мазга и
маса сличних појмова, о томе нећу ни да говорим. А и све ово што сам вам до
сада рекао по мени уопште није битно, јер мој је живот, као што се историја
дели на време пре и после Христовог рођења, подељен на два дела, пре и после
познанства са Си Луј Ме.
Све оно што је било пре тога, као да ни није било, битно је
само утолико што сам у том раздобљу ја, мусави станар домова за сирочад, успео
да постанем онај који је, скупивши сву храброст, скупивши петљу и стиснувши
гузицу успео да клекне пред то чедно створење и кроз хрпу несувислих бесмислица
проговори и нешто као "волим те" или томе слично. Едипови, Електрини
и сви остали јебени комплекси, трауме, борбе ега, либида, ида, суперега и осталих срања, ако је тако нешто уопште
постојало у мом психичком саставу, све сам то успео да уградим у једну једину
идеју, у једну мисао, намеру или жељу: Си Луј Ме је морала бити моја! И била
је. Чак изненађујуће лако, запањујуће једноставно, рекло би се несхватљиво и
невероватно. Још нисам изговорио ни десети део своје дуго припремане удварачке
тираде, своје срцепарајуће лабудове шансоне, а она ме је већ држала за руку и
гледала ме равно у очи. Сада када премотам филм – схватам, некако равнодушно,
мирно, спокојно, чак би се могло рећи и сувише. Но, тада то нисам тако видео.
Поглед какав само дева Марија има на оним фрескама док купа малог
Исуса, поглед благ као чај од слеза и опојан као ЛСД потпуно ме је избацио из
седла. А онда је дошао Куроје, и све је зајебао, зајебао, за.... – Раз Гласни
паде на кревет и зарида болно чупајући
косу која беше улепљена његовом крвљу.
– Бре, брате, па нисте сви ви политичари баш такви гадови као
што се мисли – рече Кокан гледајући Гласног са сажаљењем, као сврачка испалог
из гнезда, али и неком дозом немог дивљења и поштовања према човеку који је,
ипак, одлучио да каже истину коју је знао.
– Мислим, то све што си искењао, заиста је трагично, мислим брате,
ниси ти то заслужио, кеве ми – рече Кокан и ућута.
И Гласни је био нем. Уста су му била сува, а језик у њима му
је више личио на копитом бизона згажени ножни палац младог Индијанца него на
инструмент за комуникацију. Доња вилица му је висила као потпетица војничке
чизме после марша, што је његовој министарској појави давало веома јадан,
капитулантски изглед.
– А ја сам, да будем искрен, мислио да сте сви ви политичари,
значи, нека тешка говна – додаде Кокан и пружи Гласном чутурицу са соком од
ананаса која му је стајала на нахткасни поред кревета.
Гласни шумно испразни чутуру док му се Адамова јабучица
дизала и спуштала горе – доле као изгубљеном бедуину. Подригну гласно,
увежбаним покретом обриса уста рукавом и поче да говори док му је самарићански
поглед севао попут гусарског отварача за конзерве.
– Знаш, дечко – поче он, не знам ко си и одакле си, мада си
ми нешто познат – тај Гладомир, Куроје, тај…тај…тај сатанистички монструм који
делује тако блентаво, смешно, тај надобудни пајац у крокодилској кожи, није
ништа друго до јебени слуга Новог светског поретка. То је једна дресирана,
дрогирана животиња банкарских протува и шпијун светских моћника који су решили
да од наше Гладије направе полигон на којем ће се обавити експериментални
поступак релативно безболног уништења читавог једног народа хемијским
путем....клонирање људи и биљака...
– Не серииииииии, значи истина је – провали из Кокана
запрепашћење које као вапај дављеника испуни ћелију и од чије јачине поклопац
на кибли поскочи ослобађајући врло непријатне мирисе из своје унутрашњости. – И
шта после?– упита он заинтересовано, али га Гласни није чуо. Његове стакласте
зенице, у којима више није било живота, само су одбијале светлост која се
провлачила кроз зарђале решетке на прозору.
– Несрећниче – оте се Кокану. Пришао је мртвом труплу и
гледао га неко време, право у очи, у извијене обрве, уредно подсечене и
раширене као голубија крила. А онда му, рутински, средњим прстом и палцем,
спусти већ напола срозане капке и позва дежурног да му саопшти тужну вест.
0 коментара:
Постави коментар