ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 29. ДЕО

Хуго Бош задовољно осмотри своје тек избријано лице у огледалу, прође руком кроз проређену, сасвим белу косу, и крену ка дневној соби када се огласи цевасто звоно на улазним вратима луксузне виле. Бош застаде за тренутак, из изрезбарене дрвене кутије на столу узе велику тамну цигару, припали је и тек тада се упути ка вратима. Звоно се огласи још два пута својим мелодичним звуком. Одшкринуо је врата онолико колико су дозвољавали никловани сигурносни ланци од племенитог челика. На степеништу је стајао младић средњег раста и нервозно грицкао куглицу из својих умашћених бројаница. На себи је имао мантију неодређене боје, ту и тамо прошарану скорелим белим флекама због чега је ова више личила на путујуће гробље мртвих сперматозоида него на одевни предмет штићеника познатог светилишта и лечилишта зависне младежи. Дуга црна коса падала му је по благо повијеним раменима као Бику Који Седи кад устане. Одлучан, проницљив поглед ухваћен кроз танка пластична стакла јефтиних наочара Хугу се учини некако познатим. Осмотри госта упитно очекујући да овај први проговори. Младић скрену поглед на ланац који се беше попречио између њих и ђаволаст осмех му пређе преко инстант продуховљеног лица да би одмах затим повративши миран, сталожен изглед, погледао Хуга право у очи.

– Помаже Бог, црноришче, којим добром? – рече научник сажаљиво, пошто распетља све ланце и катанце, отпухну неколико дуванских цируса и маши се џепа на свом кућном огртачу од камиље длаке.

– Кунић, Кокан Кунић? – огласи се придошлица и невољно, пружи научнику своју нежну десну шаку око чијег зглоба беше змијски свијен низ изгрижених бројаница од грубо обрађене тисовине.

– Да – одговри старац, мада га изненади начин на који је младић изговорио своје име. – Кунић, кажеш – додаде и погледом потражи обрисе Коканових ушних шкољки дубоко зароњених у таласе свиленкастих праменова његове као кокс црне косе.

– А, шта ти дође Тајо?

– То ми дође – одговори Кокан брзо, пошто је неколико тренутака грозничаво размишљао да ли да буде искрен или да једноставно прећути своје крвно сродство са рођеним оцем који је у јавности важио за великог гада.

– Гад је то велики – као да му чита мисли некако снено се огласи сенилни научник и поново утону у компликовани свет својих креативних фантазија, као у живи песак златног праха.

– А, што се мене тиче, ја сам један од ретких искрених бораца за људска права, против глобализма и модификоване хране, клонирања људских бића и осталих … – поче младић покушавајући да примети какву ће промену на старчевом лицу да изазову његове речи. Сат у стану, иза Хугових леђа, откуца пет сати поподне. Хуго принесе цигару уснама и густ облак дима, као кишни облак, на неколико секунди му сакри лице. Потврдно је климнуо главом одобравајући сваку Коканову изговорену реч, а онда га нежно, готово очински, ухвати под руку и поведе у дневну собу.

Када доведе свог госта до средине салона Хуго му главом, без и једне изговорене речи, као у неком масонском ритуалу, показа на велику празнину у зиду, налик на минијатурну позоришну сцену, са које је Кокана посматрало сопствено тродименезионално попрсје са лицем у великој мери идеализованим, налик на председничког кандидата са билборда. У балончићима који су, као у стрипу, кружили око Кокановог виртуелног двојника, који се непрекидно окретао око своје осе као музејски експонат укипљеног Гаја Јулија Цезара, били су масивним курзивним словима, тешким као сидра, исписани сви подаци везани за оно што је у Универзуму представљала појава младог штићеника Црне Креке. Био је ту чак и број куглица на бројаницама око његове руке, без оне коју му је Крешимир одгризао и прогутао у једном екстатичном грчу, али и хемијски састав физички изазваних физиолошких излучевина на његовој мантији.

– Дакле, све – рече Кокан и звизну кроз зубе као фабричка сирена у погону за доупотребљавање уложака са крилцима и крестама.

– Аха – одговори стари нациста на беспрекорном немачком који је понео од куће из самог центра Берлина где је и прве кораке научио – све, па и више од тога – додаде на званичном гладијанском.

–А, ми, знамо ли се однекуд? – упита научник и пажљивије осмотри момка, покушавајући да се сети одакле му је познат тај поглед. – Нисмо ли се већ негде срели? На фејсбуку можда? Пријатељи, а? – инсистирао је Хуго.

Кокан одречно заврте главом.

– Нисам умрежен и немам профил – рече – нама то није дозвољено, ни то нити било шта друго што би могло да подстакне зависност.

– Свака част, ценим то – рече Хуго и поведе Кокана ка стилском сточићу од племенитог алуминијума пошто је претходно поново закључао врата. Показа му руком фотељу у коју овај седе стављајући цигарете пред себе на сто и прекрстивши ногу преко ноге.

– Пијеш ли?

– Понекад.

– Виски?

– Не хвала, радије нешто друго – рече гладијски националиста са гадљивом гримасом у угловима усана.

Хуго с разумевањем климну главом, оде до бифеа у углу собе и донесе флашу гладијске љуте и две чаше.

–Живели, младићу! – рече домаћин и подиже своју чашу.

Соба у којој су седели била је светла и топла. Под прозором се чула бука ретких аутомобила са околних улица. Кокан не одговори. Пажљиво је посматрао ствари у соби изненађеним и готово дечачким изразом лица.

Огромна слика у позлаћеном раму висила је на зиду преко којег су биле затегнуте две заставе у облику латиничног слова В. Испод слике великим штампаним словима била је исписана парола "За Гладомира и отаџбину". Дуж другог зида, у витрини, која је готово цела била у стаклу, као у музеју, били су поређани најразличитији предмети. Од позлаћених обезглављених људских скелета, офуцаних шубара са месинганим пилећим ножицам, до немачких шлемова и кукастих крстова. Очуване каме сјајних оштрица, револвери, заставе, делови униформи, еполете, одликовања, многе фотографије, па чак и читаве људске лобање на црном сомоту, допуњавале су ову необичну колекцију. Поглед младићу привуче увеличана фотографија човека у униформи са шеширићем на глави. Густа црна брада, црна коса која је покривала уши и лице преко којег као да је била превучена некаква сенка окрутности нису успевали да сакрију познати лик Гладомира Сериозног док је још био млад и неозбиљан. Мржња и гађење истовремено се јавише у њему и он се полако окрете према Хугу.

– Значи, ти си шеф те завереничке банде која би да се игра Богова, а? – упита Кокан са изразом лица детета које покушава да докучи тајну милозвучне звечке.

– Далеко сам ја од шефа, момче – рече Хуго уз благ витешки наклон према извору љубопитљивог мутирајућег баса – ја сам научник и то је моје дело, а ко је шеф то ни Бог сами не зна, такве тајне увек остају недоступне, чак и нама – бесмртницима.

–Ха, бесмртници – наруга му се Кокан – чујем, смућкали сте нешто од чега, наводно, људи поблесаве и изгубе разум, мисле само на једну ствар, на секс. Јел' то тачно?

– Делимично – тихо одговори Хуго и врхом малића, на којем је растао нешто дужи нокат, почеша теме, голо и пегаво као крејино јаје. Кокан је стајао и чекао наставак приче. Држећи саговорника на оку брзо баци неколико кратких погледа како би, за злу не требало, снимио и заувек утиснуо у меморију детаље просторије у којој ће се одиграти један од значајнијих историјских догађаја Трећег миленијума.

– Суштина је у томе да се на најмање болан или безболан начин овлада људима, за њихово добро, да им се живот поједностави, бриге сведу на минимум, а борба за живот једноставно укине као категорија. Да живот свима буде загарантован, а његово одржање лишено било каквог мисаоног напора. Јер: Дер Менсцх ист еине Бруцхе убер ден Амбус зwисцхен дем Тиер унд дем уберменсцх.

– То је твоја верзија надчовека, а? – упита Кокан.

– У најкраћем, али то важи само за нас, предодређене да се уздигнемо до божанских висина – узврати Хуго.

– А да од људи направите ствари, клонове, као да већ нису довољно велике цепанице – инсистирао је Кокан који никада у животу није осећао веће усхићење, бољи трип и хуманији транс у одбрану јебеног човечанства.

– Не, не баш....

– Знам све о томе. Одувек то траје и није ништа ново. Одувек су поједини скотови желели да господаре другима и светом. Да читав свет претворе у станиште зомбија подређених себи и својим јебеним интересима (опет јебеним, прође му кроз главу, то би требало избацити). Гасови, електромагнетни таласи, радио таласи, слике са скривеним порукама, адитиви, модификована храна, лова, лова.....све је у служби моћи и господарења над људима.

– Можда, али ово је нешто сасвим друго, ово је Операција родољуб, најзначајнији научни метод у историји човечанства за ослобађање људи од њих самих...

– Пицољуб или родољуб!? – упита Кокан, а лице му изобличи гримаса човека који је са дуда пао право у тек избачено псеће говно.

Хуго је ћутао и нешто пребирао по својој меморији.

– Дакле, пицољуб!? – понови Кокан и стресе са себе неку нелагодност, као пас који је изашао из текуће воде.

– Није битно, у питању је средство путем којег се сви мозгови добровољно, или без отпора, свеједно, стављају у подређену функцију једног мозга.

– Твог? Или Гладомировог....? – досети се Кокан.

Хуго је ћутао затечен оваквим питањем.

– Глупост – рече Кокан – па нисмо, односно нису, баш сви пицољуби, има и других љуба...љубитеља...

– Не разумем – рече Хуго механички, без икакве емоције, као млин за бибер.

– Да, да, то је неки парфем од млевеног кактуса који курветине употребљавају да намаме јебаче. Чуо сам за то. Али то је чисто срање, мислим, нема ничег бољег од аутентичног мириса сексуалне апаратуре који стимулише чула на најприроднији начин...– понесено је говорио Кокан све брже увијајући куковима као да окреће колут око себе.

– Ма, какав парфем, какве будалаштине. То је чистра случајност. У питању је хемикалија, гас или, најтачније речено Плин Из Црева Осушеног Леша Јетија Убијеног Батином, или скраћено П–И–Ц–О–Л–Ј–У–Б.

– Тако дакле, Јетијев прдеж за господарење светом и људима. одвратно, и докле се стигло? – упита Кокан гласом који није трпео одуговлачење.

– Скоро до краја, обављен је и завршни експеримент, додуше неуспешно...

– Еј, неуспешно, како то? – зачуди се Кокан.

– На жалост, огледни узорак који нам је са одобрењем владе био дат на коришћење, још пре опита, у заметку може се рећи, био је лишен било какве вољне мождане активности. Ипак, успели смо да му и тај ниво пасивности спустимо за 50 одсто.

– Бели миш, мајмун или жаба? – зналачки се огласи Кокан поносан на своје познавање генетског инжењеринга.

– Дете – одговори овај.

Коканово лице постаде бело као прашак за буве, а очи му бљеснуше неким осветничким робинхудовским гневом.

– Дете, кажеш, чије дете?

– Лабудово – некако замишљено одговори Хуго гледајући Кокана право у очи које су светлуцале као одсјаји августовског сунца са сечива масовног убице који шета парком у којем се играју деца из јаслица.

– То сам и мислио, глупане – оте се Кокану уздах олакшања – али, лабуд нема децу– има ружно паче, пиле, птића, као и друге птице, малог лабуда, лабудића у језеру....

– Ма, не, не...не..., кажем дете, производ сперматозоида неког писца Лабуда Чичка и неке Анђелке Вражић, његове љубавнице. Само што ни једно ни друго не знају да дете постоји. У ствари, он не зна, а она је мртва.

– И шта то значи, ништа не разумем?

– Нема ту шта да се разуме, идеја је била да за завршни експеримент буде искоришћен генетски материјал неког љутог непријатеља власти, Лабуда Чичка. То је то! Односно, да први живи људски створ на којем ће експеримент са овом хемикалијом бити обављен, буде то копиле, тај мали лабуд, лабудић или како већ.

– Лабуда Чичка!? – опет се зграну Кокан – па то је онај лик што диже револуције у потлаченим масама, онај који је на телевизији говорио о људима и делфинима, о...ооооооо...па, да ли сте ви нормални?

Кокан је неко време брзо размишљао о свему, али му ништа паметно није падало на памет и то је почело да га копка.

– Чекај, а зашто ти све то мени причаш? – само од себе му се јави питање за које је одмах знао да је од суштинског значаја

–Ваљда зато што сам и ја део експеримента, а питао си ме – мирно одговори Хуго.

– Па, ти ниси Хуго Бош?

– И јесам и нисам – одговори оно за кога је Кокан мислио да јесте.

И ту изнервирани Кокан потеже пиштољ, али тек тада примети да је то само пластична имитација, прскалица којом је Крешо покушавао да освежи тајни засад индијске конопље који је узгајао у ћелији.

– Е, јебига – рече Кокан.

Гледали су се нетремице.

– Пуцај синко – рече Хуго смејући се – убиј гада!

– Таја? – зачуди се Кокан.

– Не, не Таја – одречно одмахну главом научник и благо се куцну кажипрстом у груди. Одјек његових шупљих ребара испуни собу звуком налик на пиштање из блата извучене згажене Панове фруле.

Зачу се пуцањ, један, други, па још један и још један.... Кокан престаде да броји. На Хуговим грудима се појавише четири велике крваве мрље, а одмах потом тело Хуга Боша, или оног што је мислило да је он, пресамити се у струку и стропошта на под уз звук какав прави врећа покојникове гардеробе бачена са тавана.

Кокан погледа рупу у зиду од седамдесет и трећег метка и пљуну бесно.

– Које срање – рече сам себи и окрену се ка вратима да лоцира узрочника сипљивог кашљуцања које му неким тугаљивим вибрацијама покрену ковачко – јахаћи прибор у дубини ушног механизма.

Човек са лисичјим погледом, који је стајао наслоњен на оквир полуотворених врата, полако скиде пригушивач са цеви револвера и погледа га слегнувши раменима као да се извињава. Био је то Лудвиг Шмит.

– Комунистичко нацистичка банда – кратко рече убица, и пружи Кокану руку на поздрав

.– Лудвиг – рече он.

Кокан бесно пљуну у сопствено лице на екрану, прође поред лика са пригушивачем у џепу и руком у ваздуху и упути се ка хотелу “Две козе” у којем је повремено волео да седи и уз хладно пиво од кукурузних кочањки посматра младе Гладијанце како узалудно нуде своја тела средовечним мужјацима, налик на туљане отупеле од климатских промена.

Врата која воде на терасу нагло се отворише цијукнувши кратко и болно као маца под кломпом, и у салон опет уђе Хуго Бош. Тешким кораком самоувереног и самим собом задовољног човека упути се ка средини просторије где застаде и неколико летимичних погледа, без икаквог емотивног набоја, баци на оно што је лежало на поду.

– Будала поповска – рече напокон и надмоћни осмех непризнатог генија провали испод седе брадице и разли му се по лицу које доби боју убуђалог козјег сира – он не зна да оваквих има на хиљаде, на стотине хиљада…на…на…онолико колико је потребно да се освоји свет – доврши победоносно. Избаци то ђубре напоље и напуни ми каду – заврши он свој монолог, погледа готово хипнотички упртог у лисичје лице Лудвига Шмита.

Човек из оквира врата, за кога се сад са сигурношћу могло закључити да је оригинални Лудвиг Шмит, у чијој се ознојеној шаци поново нађе пиштољ са пригушивачем, направи неколико кратких корака заобилазећи мртво трупло које је око себе ширило смрад веома налик неопраној задњици ноћног чувара мртвачнице. Застаде испред Хуга Боша, или онога што је мислило да је он, и пригушивач му тако забоде у стомак да овај скоро узлете на једва чујном ветру.

– Бедни клону, копиле копирано…наказо недоказана…– пенило је Лудвигово лисичје лице – оригинал је сада бели миш, а њега више нема и неће га бити, ни њега ни вас, све ћу да вас уклоним, клонови, и остајем само ја, ја и ја….хахахахаха – Лудвиг….Лудвиг Шмит…господар света.

Једна од кинеских ваза из доба династије Чхун–чхиоу (Цхūн qиū схíдàи) која је владала Кином у периоду од 770–476. п. н. е. паде са полице и расу се у комаде по персијском ћилиму покривеном дебелим слојем длака сијамских и сибирских мачака. Друга ваза, из периода династије Минг, остаде непомична, као залеђена скуша.

Лудвиг одскочи уназад и са безбедног растојања нађе се очи у очи са оним у чијем је настајању и он здушно учествовао. Хтеде да се поклони својој успешној креацији, али одустаде и цев свог пригушеног револвера подиже ка клоновој глави.

Лудило! – изусти клон равнодушно, готово истог момента кад му се на челу појави гадна, али геометријски потпуно правилна рупа из које покуља устајали ваздух испуњавајући Лудвигове ноздрве воњем који му у свест донесе носталгично сећање на сате и сате проведене у дедином подруму на периферији Берлина где му се и зачела опсесивно компулзивна идеја о господарењу светом.