МАРИНА РАИЧЕВИЋ: МОЛЕРАЈ

У холу приземља једне петоспратнице окупило се петнаестак људи. Председник Скупштине станара обрати им се речима:

- Добро вече! Хвала Вама који сте ту. Немамо кворум, али морамо да донесемо одлуку којом бојом да окречимо ходнике наше зграде. Ево, ја предлажем белу или светло плаву боју.

- Не долази у обзир… Нећу да имам осећај да улазим у болницу… Пу, пу далеко било… А и брзо се упрља , брате! Зашто да не буде, на пример, црвена?! То би баш било необично, оригинално и занимљиво. - рече станарка са петог спрата.

- Црвена – ни случајно! Ја сам партизановац! - добаци њен први комшија.

- Слажем се. Црвена – никако! Јесам звездаш, али то црвено би било идеолошки обојено.

- А шта фали црвеној боји?! - упита предлагачица црвене боје. Косовски божури, мајске руже…

- И комуњаре… - рече звездаш.

Председавајући примети да се ствари отимају контроли, па рече:

- Људи, ‘ајде да се на брзину договоримо к‘о људи. Свако од нас има обавезе.

- А, не… Ништа на брзину. Што је брзо, то је и кусо. - рече учитељица у пензији са станом на првом спрату. Уосталом, ту боју зидова гледаћемо сви до следећег кречења. Зашто не би била пастелно зелена или лимун жута?!

- Тачно се види да сте радили у школи… Да нацртамо, можда, и цвеће и дрвеће?! - убаци се најмлађи међу њима који се доселио пре пар месеци.

- Мало поштовања, младићу... Ево, нека сваки спрат има своју боју – предложи председник.

- А која боја ће бити у приземљу? Ту сви пролазимо… А док стигнем до свог црвеног, петог спрата морам да гледам у боје које не волим.

- Пети спрат неће бити црвен!!! - готово истовремено викнуше партизановац и звездаш.

Наста општа свађа и галама. Учитељица и председник безуспешно су покушавали да смире ситуацију. Летели су нови предлози, увреде и псовке све док са плафона није пао повећи комад малтера. Срећом, нико није био повређен, али замало сви не изгибоше у борби ко ће први да изађе из зграде.

Марина Раичевић