ZONA
Odavno mi je postalo jasno da ne
bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na
mahove izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje
i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u
širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti
života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.Jedino tako je
mogućno podneti život i misao o smrti.
Ivo Andrić
Svi smo mi pomalo sablasti. Život
nam protiče na najbanalnije načine, u iluzijama. „Medicinska sestra sa
suprugom“, najavljuje specijalni izaslanik UN za ljudska prava, koji se posle
penzije zaposlio u ambasadi velike sile, gde je predstavljao zvanice.
„Vojvotkinja od Kornvola, sa svojim frizerom.” Ređaju se veličanstvene toalete,
kao u nekom divnom snu, ali je ambasadorka vrlo ljuta zbog ponašanja medicinske
sestre, koju je pozvala po preporuci predsednice opštine Palilula. „Henri, vidiš
li što i ja? Navalila je na krofne ko da nikad ništa nije jela!“ A Henri
prevrće očima, gledajući medicinsku sestru kako tamani krofne. „Henri, trebalo
bi da kažeš ovoj gospođi da ovo nije
štala, već ambasada“, glasno negoduje ambasadorka, sasvim obična žena, koju bi
neki mogli da zamene za kondukterku u tramvaju. „Kao kad smo pozvali onu
čistačicu iz Krnjače, pa se svima popela na glavu neprekidnim aplaudiranjem. Ponašala
se kao da je ona ambasadorka, a ja njena služavka“, ne krije svoje nezadovoljstvo
inače skromna ambasadorka, koja je ceo život samo ćutala. Ni u Parizu nije
ništa govorila, u Nici je ćutala, u Monte Karlu nije imala nikakvih primedbi, sve
je skromno podnosila, na izložbe skromnih umetnika je išla sama, vozaču je dala
slobodan dan. „Kakvih sve ima ljudi! Na koga li ona to misli?”, znatiželjna je
medicinska sestra. Ali ubrzo zaboravlja na sve, kao Angela Merkel koja je
zaboravila na NATO čim joj je Putin dao cveće. Prelazi na ostala jela, dok njen
suprug crveni od sramote. „Bila sam na samitu NATO-a i skromno ćutala, ali više neću da ćutim. Henri,
učini nešto!“ I izbio je nečuveni skandal. Medicinska sestra, koju je
predsednik odlikovao zbog borbe za bolje parking mesto, a koja se istakla i
tokom raznih epidemija, izbačena je iz ambasade velike sile. „Kakva je ovo
zemlja! Ovde medicinske sestre misle da je dovoljno praviti spletke, pa ući u
više društvo! To nikako nije dovoljno! Henri, slušaš li ti mene ili gledaš one
voditeljke koje su završile frizerski kurs?“ I zaista, puna je ambasada
uglednih ličnosti, koje poslužuju naočiti konobari. „Henri, ti znaš da sam ja
ceo život samo ćutala i bila skromna, kao Margaret Tačer kada je išla u
kupovinu, pa pozvala sve predstavnike poznatih medijskih kuća. Ali ti zevaš u
ove voditeljke kao da ja ne postojim!” Henri ćuti i liči na mučenika. Kao i na
svakom prijemu u ambasadi velike sile, pojavio se neko iz cirkusa, sa
mađioničarskom tačkom nestajanja. Mnogi su nestali ili su se probudili pored
auto-puta, što će im pomoći da shvate da je život pun mogućnosti. „Samo još da
dođe i žena sa bradom, pa da ovo veče bude potpuni trijumf!”, oduševljava se ambasadorka
prikazanim programom. „Nadam se da nije ponovo u pitanju ambasadorka Grčke, koja
povremeno tezgari u cirkusu”, odmah zatim dodaje zabrinuto. Poslužene su pečene
zvečarke, a na kraju torta. Na žalost, ambasadorka Grčke je otkazala nastup.
„Znala sam! Opet je u pitanju grčka ambasadorka. Ovog puta čak nije ni došla! Ja
sam ceo život bila skromna, na Venecijanskom bijenalu nisam usta otvorila, u
Kanu nisu mogli da me pronađu, toliko sam bila neprimetna, ali više neću da
ćutim! Dok sam studirala istoriju umetnosti na Oksfordu, nisu mogli da me
odvoje od knjige, toliko sam bila skromna. Jedem isključivo voće... Ma slušaš
li ti mene?” Niko se nije zabrinuo što su slonovi u stampedu pregazili nekoliko
konobara. Ako se pitate otkud slonovi u ambasadi, ne znam šta je tu toliko
čudno? Masovne ubice se pojavljuju na ekonomskim forumima i niko se tome ne
čudi. A ovo je ipak ambasada, i ne može sve da se završi samo sa jednom tačkom.
„Trebalo bi malo više da paze”, ravnodušno i sa dozom podsmeha govori
ambasadorka, ali se na ovaj incident brzo zaboravlja, zato što sledi modna
revija. Uz neophodnu skromnost, koja se podrazumeva, kroz ambasadu defiluju
manekenke, pomalo nalik na gladijatorke. „Ovo je kao u Aspenu, Henri”, sa
nostalgijom se priseća ambasadorka. Nema vazduha, atmosfera u ambasadi je mučna
i neizvesna, kao da se očekuje dolazak smrti. Već postaje nepodnošljivo. Vrata
se, na sveopšte iznenađenje, ipak otvaraju, prijem se završava. Još jedna stvar
o kojoj će se govoriti sa pažnjom i koje ćemo se prisećati u budućnosti. „Henri, konačno se sve završilo!”, objavljuje
ambasadorka, a ovo zapažanje je potpuno lišeno mašte. Ali, Henri se zagledao u
jedno drvo preko puta ambasade, kao čovek koji iz mraka gleda u nešto svetlo i
udaljeno.
Ivan LIKAR
0 коментара:
Постави коментар