ZORAN STANOJEVIĆ (1942-2021): PUTNIK

PUTNIK

Gospođice vi ste stjuardesa a ne policajac i vaše je da me pustite na miru kad mi donesete kafu a ne da me učite ponašanju. Valjda i u avionu postoji nekakva sloboda govora! Ali, u redu, ja sam idealan putnik; ako imate neku knjižicu sa propisima o čemu se i koliko sme govoriti u avionu pre poletanja - ja sam spreman da je pročitam i onda da govorim samo šta je dozvoljeno. Na sve sam spreman, samo da vam izađem u susret! Ako hoćete možete, kad dođe vreme, da sletite malo niže gde ima dovoljno kiseonika pa da me izbacite padobranom iznad mesta gde stanujem, baš bi mi bilo zgodno jer prtljag nisam poneo; nisam šašav da ga nosim pa da mi ga izgubite, da odleti za Honolulu, šta će mi prtljag u Honolulu, a ima i kad se sasvim izgubi pa nije čak ni tamo, mada sam čitao o nekima što rade oko naših stvari dole na zemlji, piše - kradu šta stignu, pa i ceo prtljag odjednom, koliko da ne gube vreme da pretražuju gde neko može da ih vidi, pa zato i ne nosim prtljag, jeftinije mi dođe da sam unapred bez njega nego da ga ponesem pa da ostanem bez njega tako što mi ga izgubite... Ma ne mislim vi lično, znam ja da vi nikad ne biste izgubili ničiji prtljag, a ako neki slučajno nađete nosili biste ga vazda sa sobom, sve u nadi da će u vaš avion opet da uđe putnik čiji je to prtljag, pa da mu ga vratite lično, ali ima i drugih, niste vi sami.

Jeste da mi je prvi let ovako matorom ali nisam ja od juče - ovde nešto debelo nije u redu; neko nas laže. Kao da ja ne znam kako to treba da izgleda. Gledao sam tolike filmove, a kod vas ništa od toga. Molim lepo, gde je ona žena što dobija bebu, i kakav je ovo avion kad nema ni otmičara u njemu nego svi izgledaju dobrodušno; oni što izgledaju zlobno sigurno ne idu avionom da neko ne bi mislio da su otmičari... A ni eksploziv niko nije podmetnuo, pregledali oni na zemlji... Uz to je perfektno vreme, kažu da neće biti nikakvih turbulencija gore, a ni meteor nas još nije pogodio, ma ni vršak krila ili parče repa da otkine... Uz to nema ni pada pritiska u kabini, a baš mi se gleda kako ispadaju one maske... Vrlo suspektno, moram reći... Uz to su mi svi ovde sumnjivi, nekako se podozrivo obično ponašaju. Molim vas, jedan pije voćni sok, ali znamo mi - to je samo maska, a to što još u avionu nema čak ni požara - to je samo dokaz da se nešto uskoro mora dogoditi... Ma sumnjiv sam mi čak i ja, jer šta ako se neko prerušio u mene, a naučio ulogu tako dobro da je samom sebi poverovao da je ja, pa sada govori kao da jeste ja, a ustvari je to on, a ja sam još na aerodromu, gde me ispituju jer misle da sam on, a da sam se u sebe samo prerušio... Nikad se ne zna kod nas... Tako se daleko otišlo sa tom psihom, može se njom manipulisati da se čovek zaprepasti. Sve je to mnogo lepo kad si ispred nekog ekrana pa samo gledaš i uživaš kakva se divna nesreća dešava jer znaš da će manje-više sve biti u redu, mada to tek na kraju, a sve dotle muke i patnje, ali kada si lično u avionu... A ja sam sada lično u avionu, dakle upravo kad mi je to najnezgodnije... Kako to mislite ja širim paniku a još smo na zemji, kao da ja ne znam da smo dole samo dok avion ne odleti u vazduh... Zar bih ja dizao paniku molim vas, a to što oko mene plaču žene i deca, a i muškarcima se nešto grče usne, to su njihovi nervi gospođice, šta sam ja tu kriv... a osim toga, dok vi ovde ćaskate sa mnom - ko zna šta se dešava u pilotskoj kabini... Možda je tamo nekome pozlilo, ili se neko zapio juče pa je danas mamuran do zla boga i ne ume više da uzleti, ili se nerviraju baš kao i ja jer im je sumnjivo što se među putnicima niko ne porađa, i pitaju se kad će sve to da počne, a ni otmičara danas nešto nema, i ti se opustili, kasne, ne radi im se pa ne mogu ni da se preduzmu mere protiv njih, a ko zna šta će se onda desiti kad svega toga nema, mora biti da se sprema nešto mnogo strašnije... i šta sad da odmah napustim avion s kojim pravom me izbacujete...

Zoran Stanojević