АДАМ И ЕВА
У она рајска времена
с другим лицем историје
први мушкарац и жена
смуваше се тик до змије.
Рај је тад имао ману,
поред свих практичних страна
јер је Бог спустио брану
између полних органа.
А пре Адама и Еве
све је падало са неба,
па не беше страсне шеве,
а без шеве нема беба.
Али једном покрај ражња
док су се биштали сити,
женска се расута пажња
делфински сложи на кити.
Евин се тад зачу врисак,
ко да је дувала травку:
“Теби је Бог дао висак,
а мени распуклу чавку!”
Истог трена, попут чуда,
тек онако, сам од себе,
висак поче да се мрда,
рекло би се без потребе.
Први еденски красуљак
настави наступ уводни:
“Зашто ја немам висуљак,
да будемо равнородни?
Адам склон рачуну чистом,
опаском дирнут до бола
рече: “Бићемо на истом,
ако ти посудим пола”
“А, да ме ти, невин и чист
научиш шта је то шева”,
рече и стрже смоквин лист
потпуно влажна пра-кева.
Па се љупко попут ласте
скраси над комадом меса
који настави да расте
ка лажном царству небеса.
Дрхтурили су од страха
слутећи искуство ново
кад женка прозбори плаха:
“Ох, како је добро ово.
Ето, моје среће луде
док ме подло гледа змија.
Шта ли то може да буде
када ми души тако прија?”
Под јабуком, где је часно
прву рецку уписао,
Адам изговори гласно
врло безбожну мисао:
“Јебем ли га, шта је-да је,
можда је почетак краја,
а после ће свет да лаје
да смо кривци за крах раја.”
Тад Ева, симбол финоће,
мотрећи висак пропет,
рече: “ Нека лају, злоће,
хајде да пробамо опет!
Јер, нешто ми каже да ће
из овог страшног суда-ра
за миленијум ил краће
свет бити општа лудара.“
Иван Рајовић
0 коментара:
Постави коментар