Ко има своје да казаће им –НЕ!
Политичари нас лажу за наше добро.
Наша истина је неподношљива.
Неко има ту несрећу да се успава за посао, а неко срећу да се успава на послу.
Навика је чудо.
Отац ми је раније помагао да радим домаћи и толико се навикао да ми је помагао
и на факултету.
Дао ми је новац да купим диплому.
Докторат ми је за десетку.
Платио сам га десет хиљада.
У Средњем веку кажњавали су ослепљивањем.
У савременом добу смо поред очију слепи и кажњени.
Умро ми је комшија а да човек никада није био код лекара.
Није имао здравствену књижицу.
Драги камен у Србији –камен у бубрегу комшије.
Некада си справу за мучење морао да заслужиш.
Данас можеш да је купиш на одложено и да у њен екран гледаш до изнемоглости.
Да сам знао да ће ми бити оваква будућност, не бих као дете бежао у кошмарима
од бабароге.
Богаство је многе променило.
Сиромашни немају новац за пластичне операције.
Најсочније се псује на српском и кука на немаштину.
Псујемо као кочијаши.
То је зато што су нас коњине возају.
Родитељи су ме касно добили.
Требали су да ме добију у неко срећније време.
Уместо малог, затвореног простора, овде добијају широк простор у медијима.
Тешко ми пада то што немам ништа тешко да ми падне на желудац.
Од како сам почео да гледам вести, излечио сам се од ниског притиска.
Жељко Желе Јовановић
0 коментара:
Постави коментар