Момир Васић: Прегазиле те године мој Лазаре

Прегазиле те године мој Лазаре

Рођен сам као четврто дијете, послије три дјевојчице што је донијело неописиву срећу мојим родитељима. Њихово одушевљење да су себи родили замјену и да ће имати некога уз себе да их послужи у старости није дуго трајало. Већ у средњој школи, због путовања и лоших саобраћајних веза, као и због дјевојчица којих је далеко више било у граду него у селу гдје су родитељи живјели, прешао сам да станујем код ујака.

Послије средње школе и факултет је тражио велика одрицања, те није долазило у обзир да губим вријеме на путовања приградским аутобусом, који је често каснио, а некада не би уопште ни дошао, тако да сам се смјестио у студентски дом.

Кад сам почео радити, и поред тога што сам купио ауто, радије сам остао у граду као подстанар него да путујем сваки дан на село.

Моји родитељи су били осуђени да се ослоне једно на друго, а сина мезимца да виђају једном у петнаест дана, а некада и рјеђе.

У хладно, децембарско предвечерје, док ледени сјеверац носи ројеве пахуљица и засипа село подно Мајевице, а сељани се завукли у своје куће па поред топле пећи чекају вријеме за починак, ненајављено сам свратио да обиђем родитеље, и покупим неке ситнице које су ми биле потребне.

Док у ходнику скидам ципеле и отресам снијег са капута учини ми се нешто необично у дијалогу који је долазио из кухиње:

-Не може Лазаре, пробао си три пута и не иде.- самоувјерено збори мајка Спаса.

-Само још једном молим те.- Чује се Лазаров молећиви глас.

-Остарио си Лазаре, кад ћеш то да схватиш? Прегазиле те године мој Лазаре. Видиш ли шта значи што сам пет година млађа.

Остао сам скамењен. Зар у тим годинама да им то пада на памет. Стајао сам збуњен пред вратима у недоумици шта да урадим. Да ли да се неопажено вратим или да покуцам и дам им времена.

-Само још једном да пробам па ако не иде помирићу се с тим.

Покуцао сам на врата и не отварајући повикао:

-Има ли кога? Домаћине, спаваш ли?

У глас повикаше да уђем.

Сједили су за столом. Пред њима је била здјела са орасима и сувим шљивам, а пред Лазаром чашица шљивовице.

Играли су таблића, у коме је Спаса била ненадмашан мајстор у читавом комшилуку.