"СИЗИФОВЕ РИЈЕЧИ У КАМЕНУ" - БОЈАН РАЈЕВИЋ О КЊИЗИ БРАНКА ВУКОВИЋА

СИЗИФОВЕ РИЈЕЧИ У КАМЕНУ

Прије него што ће објавити књигу афоризама Сизифове фусноте, Бранко Вуковић ће се публици представити као пјесник за дјецу, објавивши књигу Рајичњак која је од стране Удружења црногорских писаца за дјецу и младе проглашена најбољом објављеном у 2020. години. Није ријеткост да се поезија за дјецу и афоризам сусретну у опусу истог аутора. Вуковић се, остварујући се као писац у ова два жанра, уклопио у традицију коју већ сачињавају многи наши пјесници за дјецу, а уједно и афористичари, почевши од Јована Јовановића Змаја до Душка Радовића и Зорана Станојевића. О постојању одређене везе између стварања афоризама и писања за дјецу свједочи већ и наслов првог сатиричног дјела у нашој књижевности, књиге афоризама Михаила Максимовића штампане у Бечу далеке 1792. године – Мали буквар за велику децу. Рекло би се да ту везу сачињавају лудички и елементи игре, у шта ћемо се увјерити и ишчитавањем афоризама у Вуковићевом афористичком првијенцу, Сизифове фусноте. Подсјетимо да и најцитиранија дефиниција афоризма као дриблинга духа на малом простору (Александар Баљак) наглашава аспект игре.

Појављивање ове књиге Бранка Вуковића, али и самог Бранка Вуковића у улози афористичара, свједочи о виталности овог жанра код нас. Прије десетак година, Саво Мартиновић, Вељко Рајковић и Дејан Тофчевић приредили су и објавили антологију црногорског афоризма Ријетке честице. Показали су колико је богата традиција најкраћег жанра на нашем поднебљу. Књига Бранка Вуковића једна је од оних које свједоче да афоризам у Црној Гори још није рекао своју посљедњу ријеч.

Насловом Вуковићеве књиге указује се на одређена својства афоризма каквим га види овај аутор. Инвокацијом Сизифа активирају се кодови апсурда, док фусноте у наслову упућују на положај афоризма, његову, сходно његовој парадоксалној природи, у исто вријеме скрајнуту и повлашћену позицију у култури. Сизифове фусноте у Вуковићевој визији могле би да представљају биљешке које Сизиф клеше у свом камену.

Какве су то биљешке? Ако кренемо од насловног афоризма првог поглавља (За мене нема зиме. Покрио сам се ушима) видјећемо да се Вуковић опредјељује за оне језичке јединице које су и прије него што ће бити забиљежене садржале својство окамењености. Немати зиме (за неког) и покрити се ушима су фразеологизми фундирани у нашем савременом језику. Фразеологија, иначе, служи као један од најважнијих извора за реконструкцију језичке слике свијета и најразличитијих културних садржаја. Вуковић спајањем два таква фразеологизма у свом афоризму износи на површину дотад неуочен однос каузалности међу њима. У окамењеним изразима Вуковић је препознао семантички потенцијал који је у стању да нам саопшти нешто ново о нама и нашој слици свијета и то њиховим комбиновањем, те упошљавањем, истовремено, и њиховог примарног, пренесеног, и буквалног значења. Два израза, међусобно сударена, продубила су значења један другом и створили нова по принципу удара који нађе искру у камену. На сличном механизму спајања фраза почивају и други афо-ризми: Добро јутро. Рекао бих и „добар дан“, али два добра не иду заједно; Живот чине мале ствари. Мало морген и мало сјутра.

Серијом аутопоетичких афоризама којим ће отво-рити књигу, Вуковић нам саопштава своје афористичко вјерују. Умберто Еко запажа да нема ничега мање одредивог од афоризма. То, међутим, Вуковића неће спријечити да се покуша приближити тајни и да открије суштину афоризма: Афоризам је истина умотана у једну кору; Афоризам је громогласна тишина; Традиционални афоризам: од извора, два путића; Афоризам је концентрат слободне мисли итд. Вуковићеви аутопоетички афоризми откривају нам само-критичног аутора, спремног и на аутоиронију, који размишља о природи својих афоризама и настоји да разумије узроке: Моји афоризми, нажалост, нијесу смијешни. Учествујем у жалости. У другом аутопоетичком афоризму, Вуковић подсјећа на неухватљивост афоризма и његову способност измицању дефиницијама којим би се хтјело овладати његовим кодом: Добар афоризам тако погађа у суштину да се ријечима не може описати.

Вуковић је спреман да се у афоризму обрачуна и са собом, јер му је, што би рекао Милан Бештић, тај увијек при руци. Међу „откаченије“ афоризме у овој књизи спада и овај: Мучи ме желудац. Не може никако да ме свари. Опет је Вуковић извукао максимум из једне фразе која се често може чути, али која се у свакодневном говору зауставља на констатацији из првог дијела Вуковићевог афоризма. Вуковић је, међутим, продубљује наставком афоризма, проналазећи у њој самој и узрок затеченог стања и доводећи фразу до сасвим заумне контекстуализације.

Заиста је велики број регистара из којих Вуковић црпи језички материјал за своје афоризме. Указали смо на употребу фолклорних идиома у Вуковићевој афористици, а ево како овај аутор упошљава грађу из савремених друштвених сфера: афоризмом Фирма цијени мој допринос, али га не уплаћује, бриљантно се алудира на неповољан положај радника. Слично је и са афоризмом Послодавац је одлучио да ме пријави. Није све тако црно, у којем једна наизглед утјешитељска изрека поприма један слој актуелности који је сасвим окреће на њено наличје.

Наравно, није запостављен ни корпус фраза и парола из политичког живота које Вуковић пародира крајње неочекиваном контекстуализацијом: Храну припремам искључиво на маслиновом уљу јер мир нема цијену.

Посебну сферу Вуковићевог афористичког израза представљају афоризми на историјске теме у којима се нуде апсурдна објашњења неких историјских епизода. Друго поглавље ове књиге отвара афоризам: Бомбардовали су нас и савезници. Знају они да смо сами себи највећи непријатељи. Каква реализација дословног значења у иронији, каква деиронизација ироније! Бриљантно! Када нас већ савезници бомбардују, мора бити да то чине за наше добро и да нас сачувају од већих непријатеља, а то смо, у Вуковићевој визији, ми сами. Наш афористичар као да слиједи савјет италијанског колеге Питигрилија – имај милости према ономе ко ти је учинио нешто нажао јер не знаш шта ти други спремају. А шта смо сами себи у стању да спремимо, то знамо. Вуковић у својим афоризмима тематизује и трауматичне догађаје из историје нашег простора: Мостови спајају људе. Зидани мост их раздваја. А ево како Вуковић реплицира Хегелу: Историја има тенденцију да се понавља: први пут као наша, а други пут као туђа. Овакви афоризми учвршћују нас у увјерењу да не постоји ниједно уврежено мишљење, опште увјерење, ниједна „истина“, на којима се добрим афоризмом не би могло интервенисати да би звучали још истинитије. Одличан је и афоризам који сажима историју двадесетог вијека у једну реченицу: Побиједили смо Хитлера до посљедњег Стаљина, којим се алудира на неуништивост тоталитарних система. Овај афоризам представља и притајену полемику са фразом историју пишу побједници.

Важно својство Вуковићевих афоризама је њихова универзалност. Преведите афоризам: Колумбо је, заправо, тражио демократију, јер ко год тражи демократију, увијек открије Америку на језик који хоћете и реците ми гдје неће бити схваћен и наићи на одушевљење. Вуковић то постиже ослањањем на општу историју човјечанства и крупне историјске догађаје настоји да објасни постављајући их у савремени контекст. Не представља ли ова Вуковићева фуснота и својеврсни дијалог са познатом неочешљаном мишљу оца модерног афоризма Станислава Јежи Леца: Ко зна шта би све Колумбо открио да му се Америка није испречила на путу!

Изневјеравањем очекивања у вези са устаљеним мишљењима и предрасудама стварају се духовити ефекти као у случају веома ефектно изведеног парадокса: Руси нам увијек притекну у помоћ кад им је најпотребније.

Вуковић са великим успјехом обрађује и теме које се крећу од менталитетских до антрополошких. Рјечиту илустрацију овој тврдњи читалац ће пронаћи и у поглављу отвореном афоризмом Судбина народа записана је у људском мозгу. Већину чини сива маса. У њему затичемо афоризме „испричане“ из дјечије перспективе, попут Таши – таши – танана, држава смо ба – на – на, што упућује на закључак наговијештен почетком овог текста да ће дјечија, „наивна“ логика бити једно од битних својстава ове књиге у којем се сусрећу Вуковић – пјесник за дјецу и Вуковић – афористичар.

У истом афоризму деконструише се и реконтексту-ализује и мит о нашем гостопримству преношењем ријечи „домаћин“ из фолклорног у биолошки регистар: Добри смо домаћини. Паразити се на нама најдуже задржавају. Локалне прилике се сагледавају и из перспективе чувених исказа из свјетске књижевне баштине: Трули смо у цјелини. Нисмо ми Данска. Значење дијела (Нешто је труло...) замијењено је значењем цјелине (Трули смо у цјелини...) Вуковић овим показује да влада и техником увећа-вања/умањивања значења, што јесте чест елемент кода афористичког изражавања. На истом принципу „грађен“ је и афоризам: Не продајемо ми вјеру за вечеру, него за сва три оброка. Вуковић у цитираним афоризмима демонстрира умијеће карикатуристе, а „карикатуриста је афористичар који уме да црта“ (Бештић), тиме што зна да хиперболизује особине које чини метом својих афоризама до те мјере да нас натјера да их примијетимо и у околностима када се на бројне међу таквим менталитетским особинама одавно огуглало.

Посебан циклус међу овим афоризмима чине афо-ризми о Црногорцима, у којим Вуковић скреће пажњу и, на себи својствен, афористичан начин, објашњава одређене њихове менталитетске мане: Црногорци никада не крити-кују вођу јер у свима њима лежи вођа; Црногорци пате од комплекса највише вриједности и други. Вуковићевих афо-ристичних опсервација нису поштеђени ни Срби: Срби из Црне Горе су измислили плашт за невидљивост. Час их видиш, час их не видиш; Није лако бити Србин. Једва саставља крајност са крајношћу.

У Вуковићевој књизи задовољство ће пронаћи и љубитељи најкраћег израза јер у њима има афоризама у којима је аутор, како ми је сам рекао, ишао до тачке пуцања. У поглављу које је и насловљено једним таквим афоризмом – Празна глава је тријумфална капија, налазе се и ови афоризми: Демократија је цивилизацијски искорак у празно; Гласачка кутија је Пандорина кутија без наде; Метак испаљен у вис води промашен живот; Пинокију опет расте жиро-рачун итд. Анри Бергсон би био одушевљен овим афоризмима јер су најбоља потврда његове дефиниције смијеха: Смијех произлази из неког ишчекивања које се изненада расплињује у ништа. Ако је та дефиниција тачна, а вјерујемо да јесте, заиста имамо много разлога за смијех.

За смијех је увијек потребан други, његова сарадња и солидарност. Претпосљедње поглавље Вуковићеве књиге носи наслов којим је апострофиран значај комуникације: Најтеже је бити пророк у свом селу. Нема ко да те слуша. О усмјерености на Другог говори почетни афоризам поглавља: Другови и другарице, браћо и сестре, тужни скупе... Овдје је зналачки указано на бесмисленост свих расправа у вези са нашим идентитетима док је извјесно да сви наши колективи, у суштини, представљају тужне скупове. О томе зашто је то тако, на могуће објашњење наилазимо већ у сљедећем афоризму којим је духовито ревидирана библијска истина: У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч, али језик бјеше бржи од памети.

Библијски мотив нашао се и у наслову посљедњег поглавља књиге Бранка Вуковића – Бог и Ева. Батина је из раја изашла. Стапањем двију фраза, једне библијског, а друге народног поријекла, у којима је пронађено исто значењско језгро, ревидирана је народна пословица, с њом и библијски наратив о човјековом паду и створен ефектан афоризам, који игра и на тему мушко-женских односа, што ће бити случај и са овим поглављем у цјелини.

Вуковићеви афоризми на мушко-женске теме нису од оних баналних којим се рачуна на ефекте јефтиног хумора, њима се, на исти начин као у претходним погла-вљима, проблематизује затечена збиља. Примјер је афо-ризам: Истина о мом богатом искуству са женама ће кад-тад изаћи на видјело. Истина је само једна. У њему се Вуковић позабавио са феноменом мушке мегаломаније и хвалисавости у вези са афоризмом обрађеном темом.

Чињеница да Вуковић свој афористички првијенац организује по поглављима, што је неубичајено за књиге афоризама, говори да је она плод веома осмишљене стваралачке стратегије.

Вуковићеви афоризми писани су тако да вам се сваким новим читањем све више допадају. Зато, пожурите да их прочитате први пут да бисте их што прије читали други, трећи, четврти, пети... пут.

Завршио бих парафразом афоризма Владимира Јовићевића Јова: То је тај камен! – рекоше Сизифу на врху.

мр Бојан Рајевић